„Bila sam okupana krvlju“ — poslednji taoac iz Bataklana priseća se noći terora

„Bio sam poslednji taoac u Bataklanu“

Deset godina nakon najtežeg posleratnog terorističkog napada u Francuskoj, preživeli iz Bataklana i članovi porodica žrtava vraćaju se uspomenama koje i danas bole. Arnaud Simonin, koji sebe naziva "poslednjim taocem", priseća se trenutka kada su se teroristi razneli pored njega i kako je shvatio da je krv po njemu bila njihova — a ne njegova.

Užas u sali i dva i po sata zatočeništva

U večeri 13. novembra 2015. tri teroriste su upala u koncertnu salu Bataklan tokom nastupa benda Eagles of Death Metal i otvorila vatru. Saobračaj panike, dim baruta i krikovi ispunili su salu. Simonin je sa suprugom Mari shvatio da nema bekstva i nakon što su privedeni zajedno sa još devetoro ljudi, držani su dva i po sata kao živi štit.

„Deo mene je tada umro“, kaže Simonin. „Leđa su mi bila vrela i lepljiva; mislio sam da ću uskoro umreti. A onda sam shvatio da krv nije moja.“

Kada su elitne francuske jedinice RAID i BRI upale u 00:18 i razneli vrata, spasavanje je počelo. Simonin je ostao zaglavljen među dvojicom napadača na stepeništu; jedan od njih aktivirao je prsluk, drugi je ubijen, a svi napadači su poginuli. Iako teško potresen i prekriven krvlju i delovima eksplozije, Simonin je preživeo s lakšim povredama.

Traume koje ne prolaze

Mnogi preživeli nose trajne posledice. Sophie Parra, ranjena dvaput u delu blizu bine, i danas se suočava s posttraumatskim stresnim poremećajem: nepredvidivi okidači — zvuk, lik koji podseća na napadača — vraćaju je u noć smrti. Terapija EMDR iz 2016. godine, kako kaže, „spasla joj je život" i omogućila joj da polako ponovo posećuje koncerte, ali sa novim drugim merama opreza.

Audrey i Yann Lafolie prisećaju se trenutaka provedenih pod leševima i tela koji su ležali oko njih. Za mnoge preživele, preživljavanje je bilo praćeno i iznenadnim osećanjem smirenosti ili van-telesnog iskustva — reakcijom koju nisu lako delili sa drugima, ali koja je postala deo procesa oporavka.

Porodice, pravda i bezbednosni izazovi

Dok su neki od talaca preživeli, 90 ljudi je ubijeno u sali, a ukupno 132 osobe su izgubile život tokom koordinisanih napada te večeri u Parizu. Vlasnik restorana La Belle Équipe, Grégory Reibenberg, izgubio je partnerku Lætitiu i kasnije je obnovio lokal kao čin sećanja i otpora.

Na suđenju 2022. Salah Abdeslam, jedini preživeli od izvršilaca, osuđen je na doživotni zatvor bez mogućnosti pomilovanja. Ipak, zabrinutost preživelih ostaje — nedavne informacije o propagandnom USB-u pronađenom u zatvoru izazvale su dodatni bes i pitanja o obezbeđenju zatvorenika i rizicima radikalizacije.

Zajednica preživelih i sećanje

Grupa bivših talaca, koja sebe naziva "potages" (spoj reči potes — drugovi i otages — taoci), okuplja se redovno u bistrou u predgrađu Les Lilas. Njihova solidarnost inspirisala je i delimično fiktivnu televizijsku seriju Des Vivants, koja im je pomogla da se distanciraju od traumatičnog doživljaja.

Neki od preživelih izražavaju i zabrinutost zbog bezbednosti na javnim događajima i povratnih naznaka rasta džihadističkih pretnji u određenim regionima sveta, ali istovremeno osećaju zahvalnost što su živi i odlučnost da život nastave dalje.

Zaključak

Deset godina posle, rana je i dalje prisutna, ali se, kako mnogi preživeli kažu, otvaraju i nove stranice: sećanje, borba za pravdu, podrška među preživelima i kulturni tragovi koji ne dopuštaju da se zaboravi. Kao što kaže Simonin: „Deo mene je možda umro te noći, ali iz mrtvog drveta niču novi izdanci."