„Kao horor-film”: 770 km straha — preživele iz El-Fashera o pljački, silovanjima i masovnom bekstvu

Preživeli zauzimanja El-Fashera opisuju užasno, 770 kilometara dugo bekstvo kroz pustinju: tela pored puta, pretrage, mučenja, seksualno nasilje i pljačke od strane paravojnih snaga koje su zauzele grad. Njihova svedočenja daju uvid u razmere stradanja dok desetine hiljada ljudi beži iz poslednjeg vojnog uporišta u zapadnom Darfuru.

Prema izjavama preživelih datim za AFP, pad El-Fashera pod kontrolu Rapid Support Forces (RSF) 26. oktobra primorao je gotovo 100.000 ljudi da napuste grad. Oko 50.000 ljudi stiglo je u izbeglički kamp Al-Dabbah u Severnoj pokrajini, oko 770 km na severoistok, gde su sada pretrpani kampovi sa malo hrane i lekarske pomoći.

Broj žrtava i humanitarna kriza

Više od dve i po godine sukoba između RSF-a i sudanske nacionalne vojske usmrtilo je desetine hiljada ljudi i raselilo skoro 12 miliona, stvarajući, kako procenjuje UN, jednu od najvećih humanitarnih katastrofa na svetu. Pregovori o humanitarnom prekidu vatre ostaju zapeti dok se obe strane bore za teritorijalnu kontrolu i političku legitimnost.

„Mrtva tela”

Zahra Youssef, jedna od preživelih u Al-Dabbahu: „Stigli smo potpuno iscrpljeni. Mislili smo da ćemo umreti. Nije bilo vode ni hrane. Putevi su bili neprohodni — pustinjsko područje. Trebalo nam je 16 dana da stignemo ovde. Usput su bili mrtvi ljudi, ljudi leže po ulicama. Gde god da smo pogledali, videli smo tela.”

„Kao horor-film”

Hussein Mohamed, koji je pobegao sa porodicom: „Jedan kilometar izvan El-Fashera muškarac nam je uperio pušku. Ubrzo smo sreli trojicu muškaraca koji su dotrčali — tada su počele pretrage i vređanja. Žene su grozno pretresane; jedna je rekla ‘imam menstruaciju’, ali su je ignorisali. Putevi su bili prekriveni telima ljudi i dece, odećom, stvarima i dokumentima — izgledalo je kao scena iz horor-filma. Na jednom punktu naterali su nas da izađemo iz vozila i odveli devet mladih muškaraca koje su optužili da su vojnici; potom su ih mučili i šutirali u glavu.”

„Kao da nismo ljudi”

Suleiman Mohamed: „Paravojne snage su skidale i ponižavale žene. Dodirivali su ih, čak su skidali donji veš. Uzeli su telefone, novac — sve što su mogli. Pretraživali su nas kao da nismo ljudi. Čuli smo najgore uvrede. Videli smo tela mladih muškaraca na putu; ne znamo kako su umrli. Skoro su mi uzeli sav novac.”

Napadi na decu i pokušaji silovanja

Mohamed Adam, 12 godina: „Nisu nas ostavili na miru — htele su da siluju moje sestre. Majka im je rekla: ‘Ubijte mene, ali nemojte dirati devojčice.’ Posle su na nas bacali kamenje dok smo bežali.”

Uzimanje devojačke nevinosti

Mazaher Ibrahim: „Ni kada idemo zajedno kao devojke nismo bezbedne — stavljamo kanu na ruke iako nismo udate. RSF više biraju neudate devojke; hvale se ubistvima i time da su 'uzeli devojačku nevinost'. Jedan je govorio ponosno: ‘Došao sam do 40 devojaka.’”

Oni koji su preživeli marš sada su u prenatrpanim kampovima na severu Sudana, bez adekvatne hrane, vode i medicinske pomoći. Mnogi su izgubili članove porodice i nose psihičke i fizičke traume. Humanitarne organizacije upozoravaju da je neophodna hitna i veća pomoć kako bi se sprečilo dalje umiranje i propadanje uslova.

Napomena: Svedočenja su izveštaji preživelih preneti AFP-om; neki detalji su stravični i svedoče o ozbiljnim kršenjima ljudskih prava koja zahtevaju dalje istrage i humanitarnu reakciju.