Naučnik iz Janktona osvojio 250.000$ Blavatnik nagradu — plastiku pretvara u vredne materijale i razvija efikasnije filtere za PFAS

Naučnik iz Janktona osvojio 250.000$ Blavatnik nagradu

Frank Leibfarth, koji potiče iz Janktona u Južnoj Dakoti, prošlog meseca je preuzeo nagradu od 250.000 dolara kao jedan od laureata Blavatnik nagrade za hemijske nauke tokom ceremonije u American Museum of Natural History u Njujorku. Blavatnikova nacionalna nagrada važi za jednu od najvećih nenamenskih nagrada u nauci, što dobitnicima ostavlja slobodu da sredstva iskoriste prema sopstvenim prioritetima.

Leibfarth (41) je Royce Murray Distinguished Term profesor hemije na Univerzitetu Severne Karoline u Chapel Hillu. Njegov tim razvija tehnologije koje pretvaraju najrasprostranjenije vrste otpada od plastike — polietilen i polipropilen — u industrijski vredne materijale putem procesa poznatog kao upcycling, odnosno povećavanje vrednosti otpadne plastike.

Osim toga, grupa je razvila novi materijal za uklanjanje per- i polifluoroalkilnih supstanci (PFAS), tzv. „večitih hemikalija“, iz komunalnih izvora vode. Njihova adsorbentna tehnologija funkcioniše slično ulošku u Brita filteru: voda prolazi kroz kolonu ispunjenu materijalom koji upija PFAS. Prema objavljenim podacima, ista količina materijala radi oko 35% duže u odnosu na postojeće metode.

Otkrivanje visokih koncentracija PFAS u reci Cape Fear 2017. podstaklo je državne vlasti Severne Karoline da deluju. U budžetskom ciklusu 2021–2022 država je izdvojila 10 miliona dolara za osnivanje NC Pure Centra, sa ciljem razvoja, skaliranja i testiranja novih materijala za uklanjanje PFAS u najmanje tri komunalne vodovodne stanice.

Kako je Južna Dakota uticala na njegov put

Leibfarth je diplomirao na Univerzitetu Južne Dakote (USD), gde je bio i član fudbalskog tima. U razgovoru za South Dakota Searchlight istakao je da mu je iskustvo na državnom univerzitetu dalo slobodu da istražuje i sledi praktična rešenja bez pritiska nepisanih akademskih pravila koja često vladaju u elitnim institucijama.

Sećajući se uticaja porodičnog okruženja, naveo je da mu je otac, koji je vozio kamion, a povremeno radio i kao stolar, podstakao sklonost ka radu rukama i izradi. Plastika mu je privukla pažnju jer omogućava da istraživač vidi opipljiv rezultat rada — testira mehanička svojstva i oblikuje proizvode koji imaju tržišnu vrednost.

Praktičan pristup i planovi za nagradu

Leibfarth objašnjava da je izazov u reciklaži upravo to što najviše proizvodimo, a najlošije recikliramo polietilen i polipropilen. Umesto da pokušava da zameni ogromne industrijske pogone koji proizvode te plastike, njegov tim razvija hemijske procese koji otpad pretvaraju u proizvode višeg tržišnog ranga — na primer materijale za visokokvalitetne instalacione cevi ili druge primene visoke vrednosti.

Primena u praksi je ključna: uz pomoć državne podrške, tim je prešao od laboratorijskih prototipa do testiranja u komunalnim postrojenjima. Leibfarth planira da deo nenamenskih sredstava iz Blavatnik nagrade iskoristi za brže uvođenje svojih tehnologija u primenu i za obrazovanje novih istraživača, jer smatra da multiplicirani uticaj kroz obuku ljudi može doneti dugoročne koristi.

O finansiranju nauke

"Savezna vlada je bila velikodušna, ali to je samo deo podrške. Mnoge velike industrije troše više na R&D nego što je državni budžet za nauku. Akademija može razmišljati 10 ili 20 godina unapred — to je ono što pokreće početne ideje koje kasnije utiču na ekonomiju i zdravlje."

Leibfarth upozorava da smanjenje finansiranja nauke sada može ozbiljno oslabiti inovacije i ekonomiju kroz narednih pet do deset godina.

Zaključak: Priča o Franku Leibfarthu ističe spoj praktičnog porekla, obrazovanja na državnom univerzitetu i naučne radoznalosti koja vodi do rešenja za globalne ekološke probleme — od recikliranja plastike do pročišćavanja vode od PFAS-a.