Majke i deca u Gazi suočene sa „planskom glađu“: priča porodice iz Deir el-Balaha

Deir el-Balah — Svakodnevna borba za hranu

Svako jutro za Israu Abu Reyalu (31) i njenog supruga Mohammada (33) predstavlja borbu da obezbede pristojan obrok za svojih pet ćerki. Najmlađe su trojke rođene usred ratnih dešavanja, a porodica i dalje trpi posledice dugotrajne nestašice i ograničenog pristupa pomoći.

Trudnoća, porođaj i povratak kući

Israa je saznala da nosi trojke dva meseca pre početka rata. U noći 28. marta 2024. — dve nedelje pre zakazanog carskog reza — probudile su je trudovi dok su u okolini trajala žestoka bombardovanja. Nakon otežanog poziva hitnoj pomoći, prevezena je u bolnicu al-Awda, gde je pod hitnim carskim rezom rodila Keraz, Kifah i Jumanu. Jedna beba je imala 2,0 kg, a dve po 1,9 kg, što je u granicama proseka za trojke rođene u tim okolnostima.

Nedostatak hrane i stanje na pijacama

Par je polagao nade u primirje koje je trebalo da omogući veću dostavu pomoći, ali u praksi je kvalitet i količina hrane ostao nedovoljna. Mohammad opisuje pijace kao „pune komercijalnih proizvoda“ — keksa, čokolade, slatkiša, grickalica i konzervirane hrane — dok su ključne namirnice poput jaja, mesa, svežeg mleka i povrća retke i često nedostupne većini stanovništva.

"Gde su jaja? Gde je meso i živina? Sve što je zdravo i bitno za decu ne postoji, a kad postoji brzo nestane," kaže Israa.

Humanitarni zvaničnici i zdravstveni radnici opisuju ovu situaciju terminom "planska glad", ukazujući na to da su uvezeni protokoli i kvantitet pomoći daleko od potreba stanovništva.

Šta kažu zvaničnici

Dr Khalil al-Degran, portparol Ministarstva zdravlja u Gazi, izjavio je za Al Jazeeru da količine hrane i medicinske pomoći koje ulaze zadovoljavaju samo 15–20% stvarnih potreba. Dodaje da su mnogi od proizvoda koji stižu uglavnom neesencijalni i siromašni nutritivnim vrednostima, poput čipsa i instant rezanaca.

Uticaj na trudnice, dojilje i decu

Israa kaže da i ona i njene ćerke trpe posledice. Nakon porođaja, iscrpljena majka je pokušavala da nadoknadi nedostatak adaptiranog mleka dojenjem, ali njeno zdravlje se pogoršalo: specijalista joj je rekao da je u ranoj fazi pothranjenosti. Dr al-Degran upozorava da mnoštvo trudnica i dojilja u Gazi boluje od akutne anemije, a da hronični manjak hranljivih materija već može ostaviti dugoročne fizičke i kognitivne posledice kod beba i male dece.

Lični utisci i svakodnevica

Desetogodišnja Toleen i šesto‑godišnja Jana prisećaju se dana kada su uz roditelje bežale pred tenkovima, držeći bele zastave. Israa opisuje trenutke kada je delila jedan zalogaj na tri dela da utiša glad trojki i kada je satima bežala iz kuće zbog bespomoćnosti pred vrištanjem umornih i gladnih beba:

"Telo mi je bilo iscrpljeno i gladno. Ove tri bebe… plakala sam dok su i one plakale od gladi. 'Nanna, nanna, nanna' — još uvek čujem taj zvuk."

Nada i zahtev

Porodica ostaje zahvalna na svemu što ima, ali njihova osnovna želja je jednostavna: otvoreni prelazi, dosledna i nutritivno adekvatna pomoć i povratak makar minimalnoj normalnosti u svakodnevnom životu. "Dosta nam je. Dovoljno smo videli," zaključuje Israa.

Napomena: Podaci i citati iz teksta preuzeti su iz izjava članova porodice i izjave Ministarstva zdravlja u Gazi, kako je izveštavala Al Jazeera.