Studija predvođena Matildom Brindle ukazuje da je ponašanje slično poljupcu moglo da nastane pre 21,5–16,9 miliona godina, znatno pre pojave modernog čoveka. Naučnici su definisali poljubac kao nenasilni oralno-oralni kontakt bez prenosa hrane i primenili filogenetske metode na podatke o primatima. Rezultati pokazuju prisustvo takvog ponašanja kod velikih majmuna i mogućnost da su i neandertalci praktikovali slične interakcije. Rad otvara pitanja o evolutivnoj funkciji poljupca i pozicionira ljude u širi biološki kontekst.
Prvi poljubac pre 21,5–16,9 miliona godina? Novo istraživanje otkriva najraniji trag ponašanja sličnog poljupcu
Novo istraživanje sugeriše da je ponašanje slično poljupcu moglo da se pojavi pre otprilike 21,5 do 16,9 miliona godina — mnogo pre pojave Homo sapiensa pre oko 300.000 godina. Rad, koji potpisuje tim predvođen Matildom Brindle sa Univerziteta u Oksfordu, primenjuje filogenetske metode kako bi rekonstruisao evolutivnu istoriju oralno-oralnih kontakata među primatima.
Pre početka analize autori su jasno definisali poljubac kao 'nenasilnu interakciju koja uključuje usmereni, intra-specijski oralno-oralni kontakt sa pomeranjem usana/mundžeta i bez prenosa hrane'. Takva definicija omogućava uporedivost kroz različite taksonomske grupe i smanjuje antropomorfizaciju — odnosno neprikladno pripisivanje isključivo ljudskih značenja drugim vrstama.
Prikupljajući posmatranja o ponašanju kod savremenih primata i kombinujući ih sa podacima o genetskim srodnostima, istraživači su zaključili da je oblik kontakta sličan poljupcu prisutan kod većine današnjih velikih majmuna i da je verovatno postojao i kod neandertalaca. Autori navode da podaci sugerišu jak filogenetski signal u okviru afroeuroazijskih majmuna i velikih hominida — što znači da je ova osobina mogla biti zastupljena kod zajedničkog pretka tih grupa.
Studija takođe podvlači mogućnost da su ljudi i neandertalci razmenjivali pljuvačku i oralne mikroorganizme, što se uklapa sa dokazima o genetskom mešanju i prenosu mikrobiote između vrsta. Na osnovu takvih podataka autori pretpostavljaju da je fizički kontakt usana mogao biti jedan od načina međuvršnjačke interakcije među ovim hominidima.
Iako istraživanje ne daje konačan odgovor na funkcionalno značenje poljupca u evoluciji — da li je u pitanju vezivanje društvenih odnosa, procena zdravstvenog stanja partnera ili neki drugi socijalni ili senzorski mehanizam — ono proširuje perspektivu posmatranja poljupca isključivo kao kulturnog fenomena. Autori podsećaju da se oralni kontakti javljaju i kod drugih životinja; primeri uključuju bonobe, šimpanze, pa čak i interakcije među polarim medvedima koje podsećaju na diranje usnama.
Zaključak: Poljubac, definisan naučnim kriterijumima, deluje kao ponašanje sa dubokim evolutivnim korenima. Iako ostaje otvoreno za dodatna istraživanja koja bi razjasnila tačnu funkciju i mehanizme tog ponašanja, studija postavlja ljude u širi kontekst životinjskih socijalnih interakcija umesto da ih izdvaja kao jedinstveno 'posebne'.
Pomozite nam da budemo bolji.
