Južna Afrika stavlja borbu protiv nejednakosti u središte G20 samita u Johanesburgu, sa ambicijom da to postane njen 'legat'. Izveštaj tima kojeg predvodi Joseph Stiglitz pokazuje da je najbogatijih 1% prisvojio 41% nove imovine između 2000. i 2024. godine, dok su na najsiromašnijih 50% otišle samo 1% te imovine. Uz nezaposlenost od skoro 32% i veliki jaz u pristupu obrazovanju i uslugama, zvaničnici očekuju da međunarodni pritisak pomogne u pokretanju reformi.
G20 u Johanesburgu: Južna Afrika želi da borbu protiv nejednakosti pretvori u svoj 'legat'
Iz skromnih metalnih koliba uz tanku reku Jukskei, sjajni neboderi najbogatijeg dela Johanesburga udaljeni su svega nekoliko kilometara, ali deluju kao svetovi odvojeni provalijom nejednakosti.
U neformalnom naselju podno poslovnih kula Sandtona stanovnici prodaju vreće sekundarnog otpada, gaje povrće i dele osnovne sadržaje koje su sami organizovali, dok se u blizini nalaze luksuzne radnje i restorani. U ulazu u jednu kolibu gori svetlo spojeno na improvizovanu električnu vezu — mali znak snalažljivosti, ali i nedostatka sistema.
„Ovde, u Sandtonu, ima puno ljudi i kompanija koje imaju novca, ali mi nemamo pristup“, rekao je Bryan, 34-godišnji čuvar koji želi da se predstavi samo imenom. „Sve radimo sami.“
Južna Afrika se suočava sa jednim od najvećih jaza između bogatih i siromašnih na svetu. Prema izveštaju ekspertnog tima pod vođstvom nobelovca Josepha Stiglitza, najbogatijih 1% stanovništva prisvojilo je 41% sve novostvorene imovine između 2000. i 2024. godine, dok je na najsiromašnijih 50% otišlo svega 1% te imovine. Lokalni podaci Univerziteta Witwatersrand pokazuju da 0,1% najsitnijeg dela elite poseduje više od četvrtine ukupnog bogatstva zemlje.
Predsednik Cyril Ramaphosa iskoristio je domaćinstvo G20 u Johanesburgu da stavi borbu protiv nejednakosti u centar agende, predlažući formiranje panela koji bi se bavio ekstremnim razlikama u bogatstvu po modelu Međuvladinog panela za klimatske promene (IPCC). Isobel Frye iz Oxfama ocenjuje da to daje dodatni zamah naporima zemlje da javno prizna i adresira problem.
Frye ukazuje da su koreni trenutnih razlika u kolonijalnoj prošlosti i aparthejdu, ali i da ih pojačavaju aktuelni problemi: nezaposlenost od skoro 32% i veliki raspon plata. Gotovo svako četvrto domaćinstvo zavisi od državnog transfera od oko R500 mesečno (približno 29 USD) kao glavnog izvora prihoda.
Razlike u troškovima obrazovanja i života su drastične: mesečna autobuska karta do državne škole u Aleksandri, gde Bryan šalje sina, iznosi približno R400 (oko 23 USD), dok školarine u privatnim školama u Sandtonu prelaze 10.000 USD godišnje. To ilustruje kako pristup kvalitetnim uslugama produbljuje društvenu fragmentaciju.
„Ako bogati ne plaćaju svoj deo poreza, oni de facto 'opt-out'-uju iz demokratije“, upozorava Frye. „Kupujete privatno zdravstvo, privatno obrazovanje, privatnu bezbednost — i stoga ne zavisite od javnog sistema.“
Na ulicama oko luksuznog tornja The Marc, gde se reklamira da se cela oblast napaja generatorom zgrade, ne vide se kolibe koje nastanjuju mnoge radnike i njihove porodice. Za njih su barijere pristupa osnovnim dobrima svakodnevica — od toaleta do stabilne struje.
Za mnoge poput Bryana, skepticizam prema globalnim liderima koji dolaze na samit je očigledan: „Ne verujem da će milijarderi koji dolaze ovde učiniti nešto bolje za nas“, kaže on. Ipak, zvaničnici se nadaju da će predloženi paneli i međunarodni pritisak doneti konkretne politike kojima će se smanjiti ekstremne razlike u bogatstvu.
Kako se G20 otvara, pitanje ostaje: da li će poruke i preporuke preći u merljive promene na terenu — u školama, na tržištu rada i kroz poreske reforme — ili će nejednakost ostati trajna senka rasta i razvoja.
Pomozite nam da budemo bolji.
