Iznajmljena porodica u Japanu: kako agencije pune emotivne praznine i zbog čega to radi sve više ljudi

Rjuiči Ichinokava već skoro dve decenije vodi kompaniju Heart Project koja u Japanu nudi uslugu iznajmljivanja ljudi da odigraju uloge članova porodice, prijatelja ili čak „novinara“ na događajima. Klijentima pomažu da sačuvaju društveni imidž, izbegnu neugodne razgovore ili prođu kroz važne trenutke uz podršku koja deluje prirodno.

Kako to funkcioniše

Uobičajeni zadaci uključuju pojavljivanje na porodičnim okupljanjima, praćenje na sudskim ili administrativnim sastancima, igranje partnera u bolničkim situacijama ili popunjavanje stolova i publike na događajima. Ichinokava i drugi angažovani glumci često dobijaju detaljne upute kako da izbegnu greške — imena, datumi i porodične anegdote unapred su pripremljeni, a ponekad se štampaju i lažne vizit‑karte kako bi scena bila uverljivija.

„Služim ljudima. Nadam se da će biti srećni“, rekao je Ichinokava.

Stres i naknade

Neke uloge su jednostavne — sedeti kao gost na venčanju ili se ponašati diskretno na javnom događaju — dok su druge kompleksne i emotivno zahtevne. Izvođači moraju da paze da ne izgovore pogrešno ime ili detalj, a ponekad moraju improvizovati o uspomenama koje nisu doživeli. Ichinokava je priznao da je nekad pisao imena na dlan, pripremao beleške ili tražio izgovor da ode do toaleta ako se zbuni.

Naknade se kreću u rasponu: lakši angažmani u Heart Projectu donose oko 9.800 jena (~63 USD) za par sati, dok zahtevnije uloge mogu biti plaćene 20.000–30.000 jena (~130–190 USD) po osobi.

Film i javni interes

Drama „Rental Family“ upotpunjuje ovu temu kroz priču o glumcu regrutovanom u tokijsku agenciju, koji postepeno postaje emotivno vezan za uloge koje igra. Režiserka Mitsuju Mijazaki (poznata kao Hikari) istražila je stotine firmi i razgovarala sa učesnicima te scene kako bi prikazala kako posao funkcioniše i kakve posledice ostavlja na one koji ga naručuju i one koji ga izvode.

Društveni i psihološki kontekst

Stotine kompanija koje nude ovakve usluge ukazuju na dublji društveni fenomen: osećaj usamljenosti, pritisak za očuvanje društvenog lica i strah od gubitka “obraza”. Stručnjaci poput Miwe Jasui (profesorka) i Čikako Ozawa‑de Silva (autorka i profesorka) ističu da su u Japanu mentalno zdravlje, stigma i socijalna očekivanja dugo bili prepreka otvorenom traženju pomoći.

Dok Ozawa‑de Silva upozorava da iznajmljivanje porodice može biti samo privremeni „flaster“ na dublji problem, takođe priznaje da takve usluge mogu ljudima dati vreme i olakšanje dok traže dugoročnija rešenja.

Reakcije korisnika

Povratne informacije koje dobijaju agencije često su pune zahvalnosti: klijenti opisuju olakšanje, osećaj normalnosti i podršku koju su primili. Za mnoge Japance, ideja o privremenoj porodici nije bizarnost već praktično i utešno rešenje u situacijama kada je pravo društvo nedostupno ili neprikladno.

Priča o iznajmljenim porodicama otvara pitanja o granicama intimnosti, o tome šta znači „prava“ veza i kako društvo može bolje odgovoriti na rastuću potrebu za emocionalnom podrškom.