Maniq, poslednja lovačko‑sakupljačka zajednica Tajlanda, traži trajna prava korišćenja šuma koje su njihov dom vekovima. Većina je delimično sedentarizovana zbog škole i zdravstvene zaštite, dok prihode ostvaruju dnevnim poslovima i proizvodnjom rukotvorina. Novi zakon predviđa zaštićena etnička područja sa pravima korišćenja, ali ne i vlasništvom, pa aktivisti tvrde da je rešenje nedovoljno i da ostavlja zajednice ranjivim.
Poslednji lovci‑sakupljači Tajlanda: Maniq traže trajna prava na zemlju
U dubinama tajlandske prašume mladić juri kroz žbunje sa duvačkom cevčicom u ruci, ispaljuje otrovnu strelicu i zajedno sa zajednicom donosi plen nazad u kamp — scena koja je vekovima bila svakodnevica naroda Maniq.
Tradicija koja se menja
Maniq, jedna od najmanjih etničkih zajednica u Tajlandu i poslednja pretežno lovačko‑sakupljačka grupa u zemlji, decenijama živi u kišnim šumama poluostrva Malaka. Njihov način života, zasnovan na niskointenzivnom korišćenju šume, često je u skladu sa očuvanjem biodiverziteta, ali se sada suočava sa pritiscima modernog sveta.
Dan Rakpabon (18), najmlađi lovac u jednoj zajednici, nosi plen do thap — sedam skloništa od bambusa prekrivenih lišćem — gde se životinja singe, mesa se deli, a najbrojnije porodice dobijaju veće porcije. "Srećan sam kad lovimo. Ovo je naša hrana", kaže Dan. Međutim, lov u zaštićenim područjima je prema zakonima Tajlanda zabranjen, što dovodi do pravne i egzistencijalne dileme.
Život na ivici dve stvarnosti
Od oko 415 preostalih članova Maniq zajednice većina je delimično sedentarizovana. Roditelji traže školovanje i zdravstvenu zaštitu za decu, pa svake nedelje mnogi školarci putuju u selo udaljeno 10 kilometara. Odrasli rade za dnevnice na plantažama kaučuka ili prave predmete od pandanusovog lišća da bi zaradili nekoliko dolara dnevno. Lov je sve češće dopuna, a ne primarni izvor hrane.
Život bez stalne imovine znači i stalnu nesigurnost. Zajednice koje su decenijama živele u šumi mogu dobiti 20‑godišnje dozvole za korišćenje zemlje, ali to mnogi vide kao privremeno rešenje koje ih stavlja u položaj podstanara na sopstvenoj teritoriji. "Da smo imali zemlju, mogli bismo da stanemo na noge", kaže lokalni vođa Sakda Paksi.
Pravni okvir i nove mere
Tajlandski zakoni o zaštićenim područjima zabranjuju privatno vlasništvo nad šumama i strogo ograničavaju upotrebu resursa. Zvaničnici često ističu da svi moraju poštovati zakon, dok neki ipak prepoznaju da Maniq tradicionalno ne uništavaju šumu. U septembru je uvedena kategorija "zaštićenih etničkih područja" koja predviđa trajna prava korišćenja usklađena s tradicionalnim načinom života, ali bez prenosa vlasništva.
Kritičari upozoravaju da novi zakon ostavlja na snazi mnoge ekološke regulative koje i dalje zahtevaju odobrenja za izgradnju puteva, priključenje na struju i druge infrastrukturne zahvate, pa prava na zemljište praktično ostaju ograničena.
Humanitarni i društveni izazovi
Neke Maniq porodice suočene su sa siromaštvom i čak prosjačenjem jer ne mogu da nađu prihode koji bi zamenili dotadašnji način života. Diskriminacija i stereotipi dodatno pogoršavaju položaj zajednice, dok deca poput 13‑godišnje Duan Srimanang, koja uči da čita i piše, simbolizuju nadu u boljitak kroz obrazovanje.
"Ova zemlja nam je data samo privremeno. Maniq žele dom u kojem možemo da živimo zauvek," kaže Tao Khai, vođa jedne od zajednica.
Za šta se bore
Maniq traže trajna, sigurna prava na zemlju koja bi im omogućila izgradnju pravih kuća, uzgoj povrća i stabilne izvore prihoda — prava koja ne zavise od kratkoročnih dozvola ili dobrovoljne tolerancije lokalnih vlasnika imanja. Pitanje je kako uskladiti zaštitu biodiverziteta sa pravima autohtonih narodā, i da li postoje modeli koji omogućavaju i jedno i drugo.
Priča Maniq zajednice osvetljava širi problem: kako zakoni o očuvanju mogu nenamerno ugroziti ljude koji su vekovima bili čuvari šume, i kako države mogu premostiti jaz između zaštite prirode i socijalne pravde.
Pomozite nam da budemo bolji.
