Studija objavljena u Journal of Human Behavior and Evolution Society tvrdi da je poljubac nastao između 21,5 i 16,9 miliona godina u pretku velikih majmuna. Autori (Matilda Brindle, Catherine F. Talbot i Stuart West) definišu poljubac kao ne-agonistički oralni kontakt bez prenosa hrane i navode da je takvo ponašanje uočeno kod većine velikih apena. Zaključuju da je poljubac evolucijski star i pozivaju na dalja istraživanja njegove adaptivne uloge i moguće veze sa seksualnom selekcijom.
Prvi poljubac otkriven: nastao pre 21–17 miliona godina kod predaka velikih majmuna
Nedavna recenzirana studija objavljena u časopisu Journal of Human Behavior and Evolution Society sugeriše da je prvi oblik poljupca nastao „negde između 21,5 i 16,9 miliona godina“ — mnogo pre pojave modernih ljudi. Autori rada su Matilda Brindle, Catherine F. Talbot i Stuart West.
Šta su istraživači pronašli?
Koristeći filogenetske (evolucione) rekonstrukcije za afro-evrazijske majmune i ape, autori navode da se ponašanje koje zadovoljava strogu definiciju poljupca prvi put pojavilo u pretku velikih apenakon razdvajanja od malih api. Drugim rečima, poljubac je verovatno evoluirao u liniji koja je dovela do današnjih velikih majmuna i čovekolikih primata.
Poljubac je u radu definisan kao „ne-agonistička interakcija koja uključuje usmereni, intra-specijski oralni kontakt sa pokretom usana/mundžaka i bez prenosa hrane“.
Istraživači napominju da su takvo ponašanje registrovali kod većine velikih apena i kod pojedinih afro-evrazijskih majmuna. Slična ponašanja — koja ponekad nazivamo poljupcima, ali ne ispunjavaju sve kriterijume iz definicije — zabeležena su i kod širег spektra životinja: sisara, ptica, riba pa čak i insekata.
Zašto je to važno?
Autori ističu da njihovi osnovni opservacioni podaci mogu poslužiti kao polazna tačka za dalja istraživanja o adaptivnoj funkciji poljupca. Predlažu da se proučavanje odvija unutar filogenetskog okvira kako bi se testirale hipoteze o porijeklu i ulozi ovog ponašanja.
Među interesantnim zapažanjima je i moguća veza između pojave poljupca i visokog stepena postkopulatorne seksualne selekcije; u radu se koristi sistem parenja kao indirektni pokazatelj (proxy) za ovu vrstu selekcije, ali autori naglašavaju da su ti nalazi preliminarni i zahtevaju dalju proveru.
Zaključak studije glasi da je poljubac verovatno star i filogenetski konzerviran kod velikih apena, što sugeriše da su i izumrli rodovi ljudi mogli imati slična ponašanja. Rad otvara više pitanja nego što daje konačne odgovore, ali postavlja jasan pravac za buduća istraživanja.
Pomozite nam da budemo bolji.
