Evropska studija pokazuje da golubovi mogu da osete Zemljino magnetsko polje pomoću veoma osetljivih električnih senzora u unutrašnjem uhu. Nalaz podržava ideju o postojanju "mračnog kompasa" u uhu i temelji se na mapiranju moždane aktivnosti i analizama ćelija pod kontrolisanim magnetskim poljima. Profesor David Keays upozorava da su potrebna dodatna istraživanja kako bi se precizirali molekularni i neuronski mehanizmi.
Golubovi imaju „mračni kompas“ u unutrašnjem uhu, pokazuje nova evropska studija
Nova evropska studija sugeriše da golubovi mogu da detektuju Zemljino magnetsko polje zahvaljujući veoma osetljivim električnim senzorima smeštenim u unutrašnjem uhu. Nalazi pojačavaju ranija zapažanja da ptice koriste biološke mehanizme magnetorecepcije za preciznu navigaciju na dugim rastojanjima.
Šta su otkrili istraživači?
Tim neuroznanstvenika iz nekoliko evropskih institucija sproveo je napredno mapiranje moždane aktivnosti i detaljnu analizu ćelija unutrašnjeg uha kod golubova dok su ptice bile izložene kontrolisanim magnetnim poljima. Istraživanje je pokazalo prisustvo vrlo osetljivih električnih senzora koji reaguju na promene magnetskog polja, što autori opisuju kao oblik "mračnog kompasa" u uhu.
„Naši podaci sugerišu da u unutrašnjem uhu postoji 'mračni kompas',“ rekao je profesor David Keays sa Ludwig‑Maximilians‑Universität u Minhenu. „Verovatno je da se magnetorecepcija razvijala konvergentno kod različitih organizama. Mnoge pojedinosti još treba da se razjasne.“
Kako se to uklapa u postojeće teorije?
Ranije hipoteze su predlagale da izvor magnetnog oseta leži u kljunu ili očima ptica. Ova nova studija pomera pažnju na unutrašnje uho, ali ne isključuje da različite vrste koriste različite senzorne strukture ili kombinacije Mehanizama. Ipak, rezultat dodatno potvrđuje da navigacija kod golubova zavisi od kompleksnih i specijalizovanih bioelektričnih procesa.
Istorijski, ideja da unutrašnje uho može učestvovati u magnetorecepciji nije potpuno nova: francuski prirodnjak Camille Viguier je još krajem 19. veka spekulisao o sličnim mogućnostima, ali su njegove teze dugo bile zapostavljene sve dok savremene tehnike nisu omogućile detaljnija istraživanja.
Istraživači naglašavaju da su potrebna dalja ispitivanja kako bi se utvrdili molekularni i neuronski putevi koji omogućavaju ovakvu percepciju, kao i da bi se razjasnilo koliko je ovaj mehanizam rasprostranjen među drugim vrstama ptica i životinja.
Zaključak: Studija otvara novu perspektivu na biološku magnetorecepciju i sugeriše da unutrašnje uho može biti važan element u „kompasu“ golubova, ali konačne potvrde i razumevanja zahteva dodatni rad.
Pomozite nam da budemo bolji.
