Nova studija predlaže da jetra može delovati kao magnetosenzor kod golubova. Autori navode da ćelije koje skladište gvožđe u jetri mogu detektovati promene geomagnetskog polja i pretvarati ih u signal za navigaciju. Ključno pitanje ostaje da li su gvožđe i njegova organizacija u jetri usklađeni sa smernom osetljivošću i kako bi nervni put preneo te informacije do mozga. Rad otvara nove eksperimente i ima potencijalne primene u inženjeringu senzora.
Nova studija: Jetra kao mogući magnetski senzor koji objašnjava navigaciju golubova
Već decenijama naučnici pokušavaju da otkriju kako golubovi pismonoše uspevaju da se vrate u svoj tor sa stotina kilometara udaljenosti. Nova studija predlaže neočekivanu ideju: jetra bi, putem ćelija bogatih gvožđem, mogla delovati kao magnetosenzor koji pticama pomaže u određivanju položaja.
Šta predlaže studija
Autori sugerišu da klasteri ćelija u jetri koji skladište gvožđe (u obliku feritina i hemosiderina) mogu biti magnetosenzitivni i detektovati promene intenziteta i inklinacije geomagnetskog polja. Ako takvi hepatični elementi mogu da pretvore magnetske informacije u elektrohemijske signale, te informacije bi mogle stići do neuronskih mreža odgovornih za orijentaciju i prostorno pamćenje.
Zašto je predlog fiziološki verovatan
Jetra prima veliki protok krvi i igra ključnu ulogu u metabolizmu gvožđa, što čini formiranje magnetitnih struktura teorijski mogućim. Autorima je takođe važno da naglase kako prisustvo gvožđa samo po sebi ne dokazuje smernu osetljivost — potrebna je organizacija taloga i povezivanje sa nervnim putem.
Ograničenja i otvorena pitanja
Iako je hipoteza intrigantna, studija ne dokazuje nervni put koji bi prenosio magnetske signale od jetre do mozga. Hipokampus ptica je poznata oblast za obradu prostornog pamćenja, ali aferentna veza od jetre do relevantnih moždanih centara još nije eksperimentalno utvrđena.
Takođe ostaje nejasno kako bi jetra funkcionisala u odnosu na druge poznate ili predložene mehanizme magnetorecepcije, naročito retinske kriptohrome koji koriste mehanizam radikalnog para. Najverovatnije ptice kombinuju više senzora i modaliteta (magnetno, vizuelno, olfaktorno, infrazvuk), pa je teško pripisati navigacionu preciznost jednom izvoru.
Implikacije
Ako se potvrdi uloga jetre u magnetorecepciji, to bi promenilo pristup potrazi za magnetskim receptorima kod drugih kičmenjaka, uključujući sisare. Takođe bi moglo da inspiriše razvoj bioinspirisanih kompasa i niskopotrosnih magnetnih senzora za autonomne sisteme.
Rad je prvo objavljen u časopisu Science.
Studija ne zaključuje debatu o tome kako golubovi navigavaju, već uvodi testabilnu hipotezu koja usmerava buduća eksperimentalna istraživanja na organ koji je do sada razmatran prvenstveno kroz prizmu metabolizma.
Pomozite nam da budemo bolji.
