MIT tim pod vođstvom Admir Masic-a pronašao je dokaze da su Rimljani u Pompeji koristili „hot-mixing": suvo mešanje brzokrečnog kreča i vulkanskog pepela, a zatim dodavanje vode. To se razlikuje od Vitruvijevog recepta koji preporučuje pravljenje paste od kreča i vode. Analize pokazuju i da pemza vremenom reaguje i doprinosi jačanju betona, što ima implikacije za razvoj samopopravljajućih modernih materijala.
Ruševine Pompeje Preispituju Vitruvijev Recept Za Rimski Beton
Nova istraživanja na gradilištu u Pompeji otvaraju pitanje koje menja istorijski prikaz proizvodnje rimskog betona: da li su graditelji iz perioda 79. godine n.e. koristili tzv. „hot-mixing“ umesto paste kreča i vode kakvu opisuje Vitruvijev u De Architectura?
Otkrivanje na gradilištu zamrznutom u vremenu
Tim sa Massachusetts Institute of Technology (MIT), predvođen inženjerom Admirom Masicom, analizirao je materijal sa lokaliteta koji je erupcija Vezuva sačuvala kao vremensku kapsulu. U gomilama materijala namenjenim gradnji pronađeni su ostaci brzokrečnog kreča (quicklime), suvi miks vulkanskog pepela i drugih dodataka — što ukazuje na suvo mešanje pre dodavanja vode.
Kako „hot-mixing" funkcioniše
Prema nalazima istraživanja objavljenog 9. decembra u Nature Communications, Rimljani su pržili krečnjak da dobiju brzokrečni kreč, potom ga samljevali do određene granulacije i suvo mešali sa vulkanskim pepelom (pemzom) i ostalim komponentama. Tek potom bi se dodavala voda — proces koji izaziva hemijsku reakciju i otpušta toplotu. U uzorcima se vide sitne agregatne čestice kreča (krečne klaste) koje tokom pucanja materijala mogu da se rastvore i ponovo popune pukotine, objašnjavajući svojstva samopopravke.
„Imali smo sreće da otvorimo ovu vremensku kapsulu gradilišta i nađemo gomile materijala spremnih za zidanje“, rekao je Masic. „Cilj nam je bio jasno definisati tehnologiju i povezati je sa rimskim periodom, godinom 79. n.e.“
Hemijska potvrda i uloga pemze
Izotopske i hemijske analize potvrdile su prisustvo brzokrečnog kreča i suve kompozicije pre dodavanja vode. Takođe je utvrđeno da pemza nije bila samo praktičan lokalni materijal: njene porozne čestice vremenom reaguju sa okolinom i učestvuju u stvaranju novih mineralnih taloga kroz proces re-kristalizacije, što dodatno pojačava vezivnu matricu.
Konflikt s Vitruvijem i istorijska perspektiva
Vitruvijev recept iz De Architectura sugeriše da se najpre priprema pasta od kreča i vode, a tek potom dodaju agregati. Nalazi MIT tima ukazuju na drugačiju praksu na gradilištu u Pompeji, što ne znači nužno potpunu diskreditaciju Vitruvija — moguće je da su postojale regionalne, vremenske ili praktične varijante tehnika, ali novi dokazi jasno pokazuju da je hot-mixing postojao i bio efikasan u praksi.
Zašto je ovo važno danas
Razumevanje antičkih tehnika ima direktnu primenu u modernim materijalima: principi samopopravljajućeg betona i upotreba reaktivnih vulkanskih dodataka podstiču inženjere da razvijaju trajnije, regenerativne građevinske materijale. Kako Masic kaže, cilj nije jednostavno kopiranje drevnih recepata, već prenošenje ideja u savremene tehnologije.
Zaključak
Studije iz Pompeje dodatno obogaćuju znanje o rimskom građevinarstvu i pokazuju da su antički graditelji koristili sofisticirane, praktične tehnike koje se u nekim detaljima razlikuju od kasnijih pisanih uputstava. Nalazi su relevantni i za moderne istraživače materijala koji tragaju za održivim i samoregenerativnim rešenjima.
Pomozite nam da budemo bolji.
