Bokurdak, Turkmenistan: Meštani se suočavaju s prodorom peščanih dina iz Karakuma koje prisiljavaju ljude da se sele niže. Naučnici ukazuju da klimatske promene, suše i krčenje šuma ubrzavaju dezertifikaciju, koja Centralnu Aziju košta oko 6% godišnjeg BDP‑a (Svetska banka). Turkmenistan odgovara masovnim pošumljavanjem, pretežno sadnjom saksaula, i testira prskanje zemljišta cijanobakterijama, ali nezavisna verifikacija napretka je ograničena.
Bokurdak: Kako Turkmenistan pokušava da zaustavi prodor dina iz Karakuma
Scientists warn climate change is accelerating desertification of the land (Nikolay Vavilov)(Nikolay Vavilov/AFP/AFP)
Stanovnici udaljenog sela Bokurdak u Turkmenistanu vode sve težu borbu protiv peščanih dina koje se iz Karakum pustinje kreću po obradivim površinama i naseljima. Mnogi meštani, kao što je penzioner Kakabai Baimedov, prisiljeni su da se selе niže niz padine kako bi izbegli puščane nanose.
Napredovanje dina i svakodnevica
"Selo Bokurdak nekada je bilo na brdu severno od ovoga mesta. Zbog napredovanja pustinje morali smo da se selimo sve niže", kaže Baimedov. Lokalni naziv za život na pesku je "gumli" — za ljude koji žive u ovim uslovima svakodnevica je često teška i nepredvidiva.
Uzroci i posledice
Naučnici upozoravaju da klimatske promene, dugotrajne suše, suvi vetrovi i krčenje šuma ubrzavaju proces dezertifikacije i degradaciju zemljišta. Prema podacima Svetske banke, dezertifikacija godišnje košta oko šest odsto BDP‑a Centralne Azije. Karakum pustinja pokriva više od 80% teritorije Turkmenistana, pa su posledice posebno velike za tu zemlju.
Mukhammet Durikov upozorava: "Ako se biljni i zemljišni pokrivač ne upravlja pravilno, površina lako podleže eroziji, zemljište se pogoršava i formiraju se dine."
Vladine kampanje i ograničenja verifikacije
Vlasti u Turkmenistanu najavljuju masovne akcije pošumljavanja: država je ove godine objavila da je u poslednjih 20 godina posađeno 162 miliona stabala, a predsednička porodica i državni mediji redovno prikazuju simbole tog napora. Istovremeno, nezavisna verifikacija tih tvrdnji otežana je zbog ograničenog pristupa informacijama i kontrole medija.
Primenjene metode: saksaul i nove tehnike
Na terenu naučnici i aktivisti prvenstveno sade saksaul — otporan pustinjski žbun čiji koreni mogu dostići i do 15 m u dubinu kako bi dohvatili podzemnu vlagu. Saksaul zadržava pesak, poboljšava vlažnost zemljišta i služi kao prirodna barijera oko domova.
Baimedov, koji je postao amaterski botaničar, stara se o oko 15.000 sadnica u pokušaju da formira „zeleni zid“ protiv peščanih nanosa. Prema njegovim rečima, potrebno je 15–20 godina da saksaul naraste u značajnu biljku; primeri stabala do oko 8 m pokazuju dugoročnu vrednost ove metode.
U prestonici Ašgabat saksaul je korišćen za zaštitu puteva na ivici pustinje — prema izveštajima državnih medija, to je smanjilo prekrivanje puta peskom i doprinelo sigurnijem saobraćaju.
Inovacije i praktični izazovi
Turkmenski naučnici eksperimentišu i sa prskanjem zemljišta cijanobakterijama (plavozelene alge) koje stvaraju stabilizirajući sloj, zadržavaju vlagu i olakšavaju ukorenjavanje mladih biljaka. Međutim, klimatske promene otežavaju i osnovnu njegu: dok je ranije mladom saksaulu bilo dovoljno do 10 litara vode dnevno, danas je ponekad potrebno i do 20 litara da bi se obezbedilo uspešno ukorenjavanje.
U septembru je predložen i plan za osnivanje regionalnog centra protiv dezertifikacije u Centralnoj Aziji — potez koji ukazuje na potrebu za međudržavnom saradnjom.
Zaključak: Borba protiv dezertifikacije u Turkmenistanu kombinuje tradicionalne i inovativne pristupe (pošumljavanje saksaulom, biološko stabilizovanje zemljišta), ali je uspeh ograničen klimatskim pritiscima i nedostatkom transparentne, nezavisne verifikacije rezultata. Rešavanje problema zahteva dugoročnu lokalnu negu, državnu podršku i regionalnu saradnju.
Pomozite nam da budemo bolji.
