Koliko su jake vojne snage Latinske Amerike suočene s pritiscima iz SAD?

Tokom vikenda, prema izveštajima iz regiona i medija, Sjedinjene Države su izvele veliku vojnu operaciju protiv Venecuele, uz navode da je predsednik Nicolás Maduro priveden. Takve tvrdnje treba shvatiti kao izveštaje dok se ne potvrde zvaničnim izvorima.

U nastavku, američki predsednik je upotrebio oštriju retoriku i zapretio mogućim akcijama protiv vlada Kolumbije, Kube i Meksika, ističući kao razloge borbu protiv krijumčarenja droge i zaštitu američkih interesa na Zapadnoj hemisferi. Te pretnje su ponovo otvorile starije tenzije oko uloge SAD u regionu.

Regionalna vojna snaga u brojkama

SAD su i dalje najmoćnija vojna sila na svetu po svim konvencionalnim merilima. U 2025. godini američki budžet za odbranu iznosio je oko 895 milijardi dolara (približno 3,1% BDP).

(Al Jazeera)

Prema rangiranju Global Firepower 2025, najjača vojska u Latinskoj Americi je Brazil (11. mesto globalno). Ostale pozicije u regionu su: Meksiko (32.), Kolumbija (46.), Venecuela (50.) i Kuba (67.). Ove države po svim ključnim konvencionalnim parametrima (broj aktivnog osoblja, borbeni avioni, tenkovi, mornarica, budžeti) značajno zaostaju za SAD.

U čemu je prednost regiona?

Gde konvencionalne snage podbacuju, neke zemlje kompenzuju prisustvom paramilitarnih i neregularnih formacija koje koriste asimetrične i nekonvencionalne taktike. Te snage često igraju važnu ulogu u unutrašnjoj bezbednosti i političkoj dinamici, ali deluju izvan standardnih vojnih lanaca zapovesti.

Primeri po državama

Kuba: Prema dostupnim procenama, na Kubi postoji razvijena mreža državnih milicija i komiteta za narodnu odbranu; Global Firepower procenjuje paramilitarne snage Kube na oko 1,14 miliona članova, uključujući Teritorijalnu miliciju.

Venecuela: Pripadnici prorežimskih naoružanih grupa, često nazivanih „colectivos“, optuživani su za zastrašivanje političkih protivnika i sprovođenje kontrole u nekim delovima zemlje; mnogi analitičari navode da te grupe deluju uz toleranciju ili direktnu podršku određenih državnih struktura.

Kolumbija: Istorija desničarskih paravojnih formacija seže u 1980-e; iako su neke grupe formalno demobilizovane, mnoge su se transformisale u kriminalne ili neoparavojne organizacije koje i dalje utiču na bezbednosnu situaciju u ruralnim oblastima.

Meksiko: Narkokarteli, posebno naoružane frakcije poput nekadašnje grupe Zetas, deluju kao de facto paravojne snage – koriste vojne resurse i drže teritorijalnu kontrolu, što je nagnalo meksičku vojsku da preuzme veći deo unutrašnje bezbednosne borbe.

Istorijski kontekst

Intervencije i uticaj SAD u Latinskoj Americi imaju dugu istoriju: od «Banana Wars» krajem 19. i početkom 20. veka, preko politike „Dobrog susedstva“ iz 1934. koja je najavila ideju neintervencije, do tajnih i otvorenih operacija tokom Hladnog rata koje su uključivale podršku svrgavanju izabranih vlasti.

Jedina formalna invazija na teritoriju suverene države u regionu dogodila se 1989. godine u Panami (Operacija Just Cause), kada su američke snage svrgnule generala Manuela Noriegu.

Zaključak: Šta to znači za region?

U konvencionalnom vojnom sukobu SAD imaju odlučujuću nadmoć. Međutim, realna pretnja i nestabilnost u regionu često proističu iz kombinacije slabe državne kontrole, jakih paramilitarnh struktura i kriminalnih mreža, koje mogu otežati spoljne intervencije i stvoriti dugotrajne bezbednosne izazove.

Napomena: Navedeni događaji i tvrdnje u vezi sa konkretnim vojnim operacijama i privođenjima temelje se na izveštajima; preporučuje se praćenje zvaničnih potvrda i verifikovanih izvora.