Autor piše emotivno ljubavno pismo Iranu: od Hirkanijskih šuma i Naqš-e Džahana do obala Kaspijskog mora i ostrva Kešm, opisuje prirodne lepote, bogatu kulinariku i duboku poetsku tradiciju. Istovremeno iznosi ličnu tugu — devet dana bez vesti o porodici — i dokumentuje slučajeve nasilja i masovnih hapšenja, poput Erfana Soltanija i Akram Pirgazi. Poruka je da Iran treba posmatrati i razumeti pre donošenja brzopletih političkih odluka.
Iran — Zemlja Koju Treba Voleti, Ne Problem Koji Treba Rešiti: Ljubavno Pismo
For many, Iran is just another headline, But for millions it is a country full of the people they love - Getty Images/Morteza Nikoubazl
Postoji putovanje kroz Iran koje vam dva puta lomi srce: prvi put zbog surove lepote, drugi put kada shvatite šta se gubi.
Polazite iz Mešhada, grada hodočasnika i pesnika, gde tirkizni kupoli hvataju jutarnje svetlo, i vozite se zapadno prema Kaspijskom moru. Put se penje u planine Alborz kroz šume tako guste da svet postaje zelen i tih.
The beautiful ancient Hyrcanian Forest, just south of the Caspian Sea - AFP/Morteza Aminoroayayi
Ovo je Hirkanijska šuma, starija od podataka u mnogim istorijskim knjigama — stabla koja su bila ovde pre islama, pre Zoroastra, pre nego što je iko pomislio da ovu zemlju imenuje Persija ili Iran. Hrast, bukva i grab nadvijaju se nad drumovima koji vijugaju kao rečenice u poeziji Hafeza — složene, lepe, vode negde što ne možete sasvim predvideti.
Mladi parovi šetaju tim planinskim stazama držeći se za ruke, misleći da ih niko ne vidi; kradu trenutke nežnosti u zemlji u kojoj se romansa često kontroliše. Oni razmenjuju obećanja ispod stabala koja su bila svedoci pada carstava — i ljubav uvek, na svoj način, preživi.
The Caspian Sea is the world’s largest inland body of water and a beautiful part of Iran - Seyed Vahid Hosseini
Vazduh se menja dok vozite dalje: hladi se, miriše na bor i divlje bilje. Prolazite kroz sela gde stariji muškarci sede ispred čajdžinica, a deca igraju fudbal na školskim igralištima. Normalan život, tiha i svakodnevna lepota koju spoljašnji svet lako zaboravlja.
Onda stignete u Ferejdunkenar, i Kaspijsko more se pruža pred vama — plavo i široko, sa svežim vetrom koji vam udara u lice. Ovo nije suvi Iran iz zapadne mašte; to su obale, terasasta polja pirinča i drvene kuće sa kosim krovovima, građene za kišu.
Iman Mosque lies at the southern end of Isfahan’s magnificent Naqsh-e-Jahan square - Getty Images/Morteza Nikoubazl
Hrana u Iranu nije samo gorivo — to je poezija koju jedete. Tahdig, zagoreli pirinač sa dna šerpe, hrskav i maslačan, često izaziva porodične rasprave ko će ga pojesti. Tu su šafran, pistaći, nar, ružina voda i nabat; jela čija imena zvuče kao pesme: ghormeh sabzi, tahčin, koobideh, joojeh kabab.
To je samo jedan kutak Irana. Tu su Isfahan i njegov veličanstveni Naqš-e Džahan, gde u sumrak plavi mozaici Imamove džamije prelaze u zlatnu nijansu koju teško opisati rečima. Svetlost se pomera preko pločica — strukturisano, transcendentno — i podseća vas na ljudsku sposobnost stvaranja lepote, čak i u svetu koji čini i mnogo zla.
Iranians love their tea houses, where they smoke hookahs, catch up with friends and watch the world go by - Ferry Vermeer
Prolazite kroz Nejšabur, gde je sahranjen Omar Khajam; kroz Širaz, grad ljubavi, ruža i noćingala, gde Hafez i Saadi i dalje privlače posetioce koji traže utehu i odgovor listajući njihove stihove nasumično. Koja druga kultura tretira pesnike kao proroke? Koja druga zemlja pretvara poeziju u oblik hodočašća?
Na severozapadu, bazar u Tabrizu i dalje odzvanja mirisima kardamoma, kože i vune; zvuk je trgovina koje su razgovori i veze koje traju vekovima. U centralnim oblastima, Dasht-e Kavir širi tišinu tako potpunu da čujete sopstveni srčani ritam; noću su zvezde bezbrojne. Na jugu, drvene lenj barke i bandari muzika vode vas ka ostrvu Kešm, gde Hara mangrove šume rastu u slanoj vodi.
Women on a Lenj boat in Qeshm Island chat and compare henna patterns - Getty Images/Fatemeh Bahrami
Na zapadu, Kermanshah čuva natpis Bisotun i rezbarije Taq-e-Bostan — kameni zapisi starih careva koji govore da je svaka stena u Iranu biblioteka za one koji znaju da čitaju.
Ali Iran nije samo pejzaži, arhitektura i istorija. Iran su porodice u Teheranu koje vas zovu na čaj i ne puštaju dok se ne naspavate i ne povedete miran razgovor uz doručak. Iran je majka u Savehu koja, posle sati kuvanja, kaže da nije gladna dok deca jedu — tako perzijske majke govore "volim te": daju ti najbolji komad piletine, brinu se da svi budu siti pre nje.
Food in Iran is poetry you can eat – love made visible on plates
Iran je baka u Jazdu koja prži i puni koloocheh po receptu svoje bake. Iran je tinejdžerka u Sariju koja želi da studira umetnost i uči engleski preko američkih filmova sa persijskim titlovima.
Ali Iran je i zemlja u bolu. Erfan Soltani, 26-godišnjak koji je prodavao odeću i dizao tegove, verovao je da njegova zemlja može biti bolja; navodno je bio najavljen za obešenje. Dok ovo čitate, ja nemam vesti od članova svoje porodice već devet dana. Video sam snimke vreća sa telima nagomilanih u dvorištima bolnica samo nekoliko minuta vožnje od mesta gde žive.
The crackdown in Iran has resulted in body bags piling up - AP
Nadam se da se moje sestre još svađaju oko toga čiji je red da igra Angry Birds na telefonu naše majke; nadam se da su dovoljno dosadne da se svađaju zbog igre. Nadam se da su žive. To je ono što Iran danas postaje: mesto gde "nema vesti" više nije znak da je sve u redu, već može značiti najgore.
Ljudi bivaju upucani u leđa. Akram Pirgazi iz Nejšabura samo je želela da vidi svoju decu odraslu — da pakuju užine, raspravljaju se oko domaćih zadataka, gledaju diplome i venčanja. Za to je, kako se izveštava, pogođena u glavu i lice od strane snaga bezbednosti.
Nationwide protests have been brutally put down by the regime - Getty Images
Protesti su bili praćeni paljenjem objekata, ali i surovim obračunima: sigurnosne snage koristile su vatreno oružje, demonstranti su palili zgrade, i stotine su privedene — ne samo demonstranti, već i lekari koji su lečili ranjene, majke koje su glasno plakale, ljudi koji su delili informacije pre nego što je internet isključen.
Isfahan, grad svetlosti i istorije, video je pucnjavu u blizini svojih mostova; stari kamen mostova natopljen je krvlju — scena koja se, nažalost, ponavlja kroz istoriju zemlje.
Iranci znaju ono što spoljašnji svet često zaboravlja: istorija repetitivno piše slične crtice — Mongoli su došli i otišli, Aleksandar je osvojio i umro, dinastije su se dizale i padale. Ipak, kultura, pesništvo i svakodnevni život opstaju. Iran su ljudi koji ostaju, koji odlaze i čežnjivo se prisećaju, oni koji sada lete nazad da saznaju da li su njihovi bližnji živi.
Poruka autora je jasna: Iran nije problem koji se rešava diplomatskim kalkulacijama i vojnim opcijama. Iran je komplikovana, kontradiktorna zemlja — sposobna za ogromnu lepotu i za okrutnost — ali pre svega mesto koje treba videti i razumeti pre donošenja odluka koje utiču na sudbinu miliona ljudi.
Kada se vraćate sa Kaspija prema Mešhadu, planine izgledaju drugačije — ne zato što su se promenile, već zato što ste promenjeni. Videli ste šta je na kocki: ne samo politikе u zgradama vlasti, već životi ljudi koji uče poeziju napamet, zaljubljuju se, plaču, drže novorođenče prvi put, peku barbari hleb, voze krivudavim drumovima i sede za porodičnim stolom.
Život nastavlja da traje — tvrdoglav, lep i ranjiv. Iran ne umire. Iran, piše autor, ti si lep, kao moje sestre.
Pomozite nam da budemo bolji.
