Тим Универзитета у Бечу успео је да постави кластере од ~7.000 атома натријума (≈8 нм) у суперпозицију позиција удаљених 133 нм, што представља рекорд по критеријуму макроскопичности. Експеримент, објављен у Nature 21. јануара 2026, помаже у испитивању могуће границе између квантног и класичног понашања и има импликације за скалабилност квантних рачунара. Тим планира да покуша с биолошким материјалом као што су вируси.
Највећа „Шредингерова мачка” до сада — кластери од ~7.000 атома у квантној суперпозицији
Тим физичара са Универзитета у Бечу постигао је највећу до сада мерену квантну суперпозицију по критеријуму макроскопичности: појединачни кластери од око 7.000 атома натријума (пречника ~8 нм) доведени су у суперпозицију позиција удаљених 133 нм.
Како је експеримент изведен
Истраживачи су генерисали зрак охлађених кластера при 77 K (−196 °C) у ултра-високом вакууму и провели га кроз интерферометар састављен од три ласерске решетке. Прва решетка каналише кластере кроз уске пукотине — кластерi се шире и понашају као таласи — друга решетка принуђује таласе на међусобну интерференцију, а трећа омогућава детекцију карактеристичног интерференцијског узорка.
Значај и тумачења
Резултат потврђује да квантна механика и даље описује понашање објеката те величине — маса слична протеину или малом вирусу — и помаже да се испита питање да ли постоји граница између квантног и класичног света. По мери "макроскопичности" ова суперпозиција је десет пута већа од претходног рекорда, јер та мера уважава масу, раздвајање стања и трајање квантног стања.
„То је фантастичан резултат,“ каже Sandra Eibenberger-Arias (Fritz Haber Institute, Берлин).
Практична страна експеримента је важна и за развој квантних рачунара: ако би природа узроковала непредвиђени колапс система за мање објекте него што је потребно за скалабилне квантне рачунаре, то би имало озбиљне импликације.
Технички изазови и контекст
Посматрање интерференције у овом размасном режиму је изузетно осетљиво: чак и појединачни гасни молекул, непожељно светло или слабо електрично поље могу разорити суптилну квантну кохерентност (декохеренцију). Тим је, према речима коаутора Себастиана Педаљина, провео две године у финој усклађености поставке да би детектовао сигнал.
Важно је напоменути да ово не мора бити највећа маса икада у суперпозицији — 2023. је показан осцилујући кристал од 16 µg у суперпозицији, али на екстремно малој раздвојености (реда 10⁻⁹ нм). Различите мере (масе, раздвајања, трајања) дају другачије „рекорде”.
Шта следи
Тим у Бечу планира да покуша с биолошким материјалом, попут вируса — величином сличних постојећим кластерима, али осетљивијих на фрагментацију током лета. Ако успеју, то би померило квантну интерференцију у нови експериментални режим.
Рад је објављен у часопису Nature 21. јануара 2026. и представља важан корак ка разумевању границе између квантног и класичног и ка скалирању квантних технологија.
Pomozite nam da budemo bolji.
