Finska je počela obuku vojnika za postavljanje protivpešadijskih mina nakon povlačenja iz Otavske konvencije, pozivajući se na bezbednosnu pretnju iz Rusije. Vežbe se odvijaju u Kainuu Brigadi, koja obučava profesionalce, regrute i rezerviste, ali vojska zasad nema zalihe i koristi Claymore mine za trening. Planira se obnova domaće proizvodnje kako bi se osiguralo snabdevanje u slučaju rata, dok ostaju otvorena humanitarna i tehnička pitanja.
Finska Ponovo Uči Postavljanje Protivpešadijskih Mina Zbog Straha Od Rusije
Finnish soldiers are exploring the most effective way to use mines (Alessandro RAMPAZZO)(Alessandro RAMPAZZO/AFP/AFP)
Finska je, nakon povlačenja iz Otavske konvencije, počela obuku vojnika za postavljanje protivpešadijskih mina, navodeći kao razlog bezbednosnu pretnju iz susedne Rusije. Vežbe se odvijaju u Kainuu Brigadi, jedinici koja je zadužena za odbranu dela istočne granice zemlje.
Pozadina i odluka
Nakon ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine, Finska je promenila višedecenijsku neutralnost i ušla u NATO 2023. godine. S tim u vezi, vlasti su se povukle iz Otavske konvencije, koja od 1997. zabranjuje upotrebu, skladištenje i proizvodnju protivpešadijskih mina. Zvanično povlačenje stupilo je na snagu 10. januara.
Obuka i taktika
U snežnoj šumi regrut pažljivo razapinje tanki plavi provodnik između borova; drugi kraj vodi do skrivene mine udaljene oko 20 metara. Poručnik Joona Ratto, instruktor u Kainuu Brigadi, kaže:
„Trenutno pokušavamo da utvrdimo koji je najučinkovitiji način njihove upotrebe.“
Brigada godišnje obučava oko 500 profesionalnih vojnika, 2.500 regruta i 5.000 rezervista. Za sada finska vojska nema zalihe protivpešadijskih mina pa koristi direkcionu Claymore minu za obuku, koja može da izbacuje šrapnel do 50 metara. Protivtenkovske mine, koje nikada nisu bile zabranjene, zakopavaju se pomoću snažnih bušilica čak i u zaleđeno tlo.
Planovi za snabdevanje i bezbednosni problemi
Pukovnik Riku Mikkonen, inspektor inženjeringa za protivminsku delatnost, navodi da bi domaća proizvodnja jednostavnih i jeftinih mina trebalo da bude obnovljena kako bi se osiguralo snabdevanje i u ratnim uslovima. Pre pristupanja Otavskoj konvenciji, Finska je imala oko milion pešadijskih mina u zalihama, što je Rikkonen spomenuo kao referencu pri planiranju budućih potreba.
Zvaničnici naglašavaju da trenutno nema namere da se mine rasporede duž cele istočne granice bez odluke vlade u kriznoj situaciji. Mikkonen kaže da bi odluka o raspoređivanju trebala biti donesena mesecima pre mogućih neprijateljstava — idealno šest meseci unapred — kako bi se izradili detaljni planovi minskih polja, i na papiru i u aplikaciji za pametne telefone koja je u razvoju.
Humanitarna i tehnička pitanja
Postoji zabrinutost zbog rizika koji mine predstavljaju za civile nakon okončanja sukoba. Neki moderni projekti predviđaju mine sa mehanizmom samo-neutralizacije, ali Mikkonen priznaje da ih s vojne tačke gledišta ne preferira:
„Rat može da traje dugo, a samo-uništenje se dešava posle tri do četiri meseca. Ima smisla sa humanitarne strane, ali ne i sa vojne.“
Na terenu su jasno istaknuti znakovi upozorenja (npr. "Miinoja, Mines") sa međunarodnim simbolom za minsko polje.
Zaključak
Finska vraća u fokus staru i kontroverznu komponentu odbrane — protivpešadijske mine — kao odgovor na promenu bezbednosne situacije u regionu. Dok vlasti ističu potrebu za taktičkom fleksibilnošću i domaćom proizvodnjom, postoje otvorena pitanja o humanitarnim posledicama i vremenskom okviru upotrebe.
Pomozite nam da budemo bolji.
