SAD Traže Dobrovoljce Za Trajno Odlaganje Nuklearnog Otpada — „Radioaktivna Šargarepa“ Uz Nove Reaktore

VAŠINGTON/LONDON — Administracija SAD predlaže da savezne države dobrovoljno ugoste trajna geološka skladišta potrošenog nuklearnog goriva kao deo većih energetskih kampusa koji bi uključivali nove reaktore, reprocesiranje i podatkovne centre. Predlog Ministarstva energetike (DOE) predstavlja značajan zaokret: podsticaji za lokalne zajednice stavljeni su u kontekst rešenja za dugoročno odlaganje otpada.

Šta predlaže DOE

DOE je prošle nedelje objavio molbu za informacije (RFI) upućenu državama i lokalnim zajednicama, pozivajući ih da razmotre mogućnost domaćinstva trajnog geološkog skladišta potrošenog goriva kao dela šireg kampusa. Ponuđeni paket navodno bi uključivao investicije vredne desetine milijardi dolara i hiljade radnih mesta — "velike šargarepe" pored manje poželjnih postrojenja za odlaganje otpada, kako to opisuje deo regulatorne i stručne javnosti.

Zašto je to važno

Trenutno u SAD postoji oko 100.000 tona visokoradioaktivnog otpada privremeno uskladištenog na više lokacija, a godišnje se tom zalihom doda otprilike 2.000 tona. Predsednik Donald Trump postavio je cilj da nuklearna snaga SAD poraste na oko 400 gigavata do 2050. godine, delom zbog rasta potražnje za električnom energijom koju generišu podatkovni centri i elektrifikacija transporta.

Male modularne reaktore (SMR) i problem otpada

DOE je 2025. izabrao 11 dizajna naprednih test-reaktora za ubrzano licenciranje i planira da ima tri pilotska projekta do 4. jula iste godine. Međutim, stručnjaci upozoravaju da većina novih SMR dizajna neće rešiti osnovni problem radioaktivnog otpada — mnogi modeli proizvode slične ili čak veće količine otpada po proizvedenom megavat‑satu u odnosu na velike reaktore.

"Ova žurba da se stvaraju novi dizajni bez razmišljanja o celokupnom sistemu loše se odražava na efikasnu regulatornu kontrolu i na upravljanje otpadom na duži rok," upozorava Seth Tuler, stručnjak sa Worcester Polytechnic Institute.

Reprocesiranje: moguća opcija, ali ne i čarobni lek

Reprocesiranje goriva (izdvajanje uranijuma i plutonijuma radi ponovne upotrebe) ponovo je u fokusu. DOE navodi da napredne tehnologije mogu značajno smanjiti volumen materijala koji zahteva trajno odlaganje, ali i dalje priznaje da reprocesiranje ne uklanja potrebu za trajnim skladištem. Kritičari upozoravaju na visoke troškove, bezbednosne i proliferacijske rizike i istorijski skroman učinak u praksi.

Pokušaji iz prošlosti i međunarodni primeri

Najpoznatiji neuspeli pokušaj u SAD bio je projekat Yucca Mountain u Nevadi, za koji je do 2010. potrošeno skoro 15 milijardi dolara pre nego što je finansiranje zaustavljeno zbog političkog i lokalnog otpora. U svetu je Finska najdalje: projekat Olkiluoto je preneo probne kasete više od 400 metara pod zemlju 2024. i planira komercijalni početak rada uskoro, nakon regulatornih odobrenja. Švedska, Kanada, Švajcarska, Francuska i Velika Britanija takođe rade na izboru lokacija i planovima, ali rokovi se protežu decenijama.

Praktične i društvene prepreke

Osim tehničkih i geoloških izazova — poput proučavanja toka podzemnih voda i stabilnosti stena do dubina od ~1.000 metara — najveća prepreka su često lokalne zajednice i politički otpor. Primer britanskog lokaliteta Dounreay pokazuje koliko spor i skup može biti proces dekontaminacije i dekomisije: rokovi su pomerani za decenije, a problemi sa starim zagađenjem i dalje utiču na okolinu.

Zaključak

DOE‑jev predlog kombinuje velike ekonomske podsticaje sa zahtevom da se konačno reši pitanje trajnog odlaganja otpada. Ipak, istorija, tehnička složenost i društveni otpor pokazuju da će pronalaženje i izgradnja prihvatljive lokacije za trajno skladištenje ostati težak i dugotrajan proces, čak i ako se paralelno razvijaju novi reaktori i tehnologije reprocesiranja.