Izrael želi da se oslobodi američke vojne pomoći — može li to zaista u deceniji?

Benjamin Netanjahu je iznenada predložio da Izrael u roku od deset godina postepeno smanji zavisnost od američke vojne pomoći na koju se zemlja oslanja decenijama. Njegova izjava pokrenula je ozbiljnu debatu o bezbednosti, samostalnosti i geopolitičkim posledicama takvog poteza.

Zašto Netanjahu govori o „odrastanju"?

U intervjuu za međunarodne medije premijer je rekao: „Veoma cenimo vojnu pomoć koju nam je Amerika pružala tokom godina, ali i ovde smo odrasli. Razvili smo neverovatne kapacitete.“ Cilj, kako je naveo, jeste postepeni prelaz ka većoj samostalnosti u narednih deset godina.

Koliko pomoć iznosi i šta obuhvata?

Trenutno Izrael prima oko 3,3 milijarde USD godišnje u vidu vojne pomoći, uz dodatnih 500 miliona USD za protivraketnu odbranu. Prema izraelskom Ministarstvu odbrane, između oktobra 2023. i maja 2025. iz SAD je stiglo oko 90.000 tona oružja i opreme u 800 transportnih letova i 140 pomorskih pošiljki, uključujući streljivo za tenkove i 155 mm artiljerijske granate.

Zašto je američka pomoć važna?

Američki isporučitelji predstavljaju većinski deo izraelskog uvoza oružja: u deceniji do 2023. godine oko 65,6% vojnog uvoza dolazilo je iz SAD, zatim 29,7% iz Nemačke i 4,7% iz Italije. Osim finansijske pomoći, postoji i pravni okvir — od 2008. godine u američkom zakonodavstvu je ugrađena obaveza da Izrael zadrži kvalitativnu vojnu prednost (QME) nad regionalnim rivalima, uz ubrzane procese odobravanja pomoći u Kongresu.

Argumenti za domaću proizvodnju municije i naoružanja

Stavovi izraelskih stratega i nekih stručnjaka, poput dr Raphaela BenLevia, sugerišu da bi postepena lokalizacija proizvodnje municije i delova smanjila izloženost riziku u slučaju uskraćivanja američke podrške. Po jednim procenama, potpuno napuštanje trenutnog Memoranduma o razumevanju (MoU) moglo bi povećati izraelski vojni budžet za ~10%, odnosno iznos koji autor procenjuje kao oko 0,7% BDP-a pri aktuelnim pokazateljima.

Praktična ograničenja

Iako Izrael ima snažan odbrambeni tehnološki sektor, mnogi „vrhunski" sistemi (npr. borbeni avioni F-35) dolaze iz SAD ili su razvijeni u partnerstvu s američkim kompanijama. Kao što je izjavio direktor za razvoj odbrane dr Danny Gold: „Ambicija nezavisnosti postoji decenijama, ali nećemo proizvoditi sopstvene lovačke avione — to radimo sa SAD." Primer: ove nedelje odobrena je prodaja 30 Boeing Apache helikoptera, što pokazuje da vojne veze i dalje funkcionišu.

Politički i strateški motivi

Netanjahu i njegovi savremenici navode i geopolitičke razloge — zabrinutost zbog promenljivih prioriteta američke unutrašnje politike, jačanja izolacionističkih težnji unutar dela pokreta MAGA i rasta anti-semitskih ispada kod nekih javnih figura. Međutim, važno je napomenuti da su američki odnosi s Izraelom istorijski čvrsti i institucionalizovani.

„Primajući ta sredstva, postajemo klijent i moramo uzeti u obzir američke preferencije“, kaže dr BenLevi — opisavajući osećaj 'zavisnosti' koji motiviše ideju o postepenom prekidu.

Moguć scenarij i rokovi

Trenutni MoU ističe 2028. godine, a pregovori o narednom sporazumu još nisu završeni. Netanjahuova inicijativa najverovatnije znači dugoročnu politiku postepenog smanjenja ("taper"), ali je upitno da li je reč o čvrstoj obavezi ili političkom manevru radi smirivanja kritika domaće publike i američkih saveznika.

Zaključak

Predlog da se za deset godina smanji ili ukine američka vojna pomoć izaziva realističnu alternaciju između bezbednosne zavisnosti i težnje ka strateškoj autonomiji. Tehnički je ostvariviji deo plana (npr. lokalna proizvodnja municije), dok su političke i industrijske prepreke, posebno u oblasti teške tehnike i avionske tehnologije, značajne. I dok Izrael nastoji da „odraste", veza sa SAD ostaje duboko ukorenjena u pravu, politici i gomili postojećih vojnih isporuka.