Istraživanje Univerziteta u Melburnu otkriva da proizvodnja peptidnih lekova, uključujući GLP‑1 agoniste kao što je semaglutid, generiše velike količine toksičnih organskih rastvarača (preko 123 miliona funti godišnje za semaglutid). Autori ukazuju na probleme trenutne SPPS metode i navode dimetilformamid kao primer opasnog rastvarača. Tim je razvio vodom zasnovanu metodu sintze peptida koja bi, ukoliko se može industrijski skalirati, znatno smanjila ekološki otisak proizvodnje peptidnih terapija.
GLP‑1 Lekovi I Ekološki Trošak: Kako Proizvodnja Peptida Stvara Milione Funti Toksina
The production of GLP-1-based weight loss drugs releases huge amounts of organic solvents and other plastic byproducts that don't break down.
Ozempic i drugi GLP‑1 agonisti postali su jedna od najbrže rastućih klasa lekova za regulaciju telesne težine i dijabetesa. Ipak, novo istraživanje upozorava da proizvodnja peptidnih lekova nosi značajan i često zanemarivan teret za životnu sredinu.
Šta su problematični procesi?
U radu objavljenom u časopisu Nature Sustainability, istraživači sa University of Melbourne opisuju kako se peptidi — kratki lanci amino kiselina koji čine aktivne sastojke brojnih lekova, uključujući semaglutid (u Ozempicu i sličnim preparatima) — uglavnom proizvode pomoću tehnike nazvane solid phase peptide synthesis (SPPS).
SPPS podrazumeva sidrenje prve amino kiseline na sintetičku smolu (npr. polistiren) i zatim serijsku nadogradnju dodatnih amino kiselina uz upotrebu organskih rastvarača. Mnogi od tih rastvarača, poput dimetilformamida (DMF), su opasni za zdravlje i okolinu i teško se razgrađuju, a mogu procureti u vodne tokove.
Razmere problema
Kako navodi glavni autor i profesor hemije John Wade, godišnja proizvodnja semaglutida sama po sebi generiše više od 123 miliona funti toksičnog rastvaračkog otpada. To je približno 55,8 miliona kilograma ili oko 55,8 hiljada tona otpada. A semaglutid je samo jedan od više od 80 peptidnih lekova na tržištu, što ukazuje na veliki globalni ekološki uticaj industrije peptidnih terapija.
„Zašto i dalje pravimo lekove koji spašavaju živote koristeći hemijske procese koji proizvode planine toksičnog otpada, i da li bi voda — najsavršenije i najpoznatije rastvarače — mogla da ponudi izlaz?“ — John Wade
Predloženo rešenje
Tim sa Univerziteta u Melburnu predstavo je vodom zasnovanu metodu sinteze peptida. Paranjem amino kiselina sa odgovarajućim solima uspeli su da ih rastvore u vodi u visokim koncentracijama i zadrže njihovu reaktivnost. Korišćenje aktivacionog agensa u kombinaciji sa biorazgradivim materijalom može omogućiti efikasnu sintezu peptida potpuno u vodi, čime bi se značajno smanjila upotreba toksičnih organskih rastvarača.
Autori ističu da je rešenje obećavajuće, ali da je još neophodno dokazati industrijsku skalabilnost i ekonomsku održivost procesa pre nego što se može široko primeniti.
Zašto je ovo važno za javnost
Rastuća potražnja za GLP‑1 lekovima i drugim peptidnim terapijama znači da će bez promene procesa proizvodnje i upravljanja otpadom ekološki pritisci verovatno rasti. Prelazak na manje toksične, vodene tehnologije mogao bi smanjiti zagađenje, troškove zbrinjavanja i dugoročne rizike za zdravlje i životnu sredinu.
Zaključak: Istraživanje Univerziteta u Melburnu otvara put za održivije pristupe proizvodnji peptidnih lekova. Iako su rezultati obećavajući, ključni izazov ostaje preneti tehnologiju na industrijski nivo bez gubitka efikasnosti i prihvatljive cene.
Pomozite nam da budemo bolji.
