Studija iz Journal of Mammalogy pokazuje da su pronghorni (Antilocapra americana) postali izuzetno brzi mnogo pre pojave gepardolikih mačaka roda Miracinonyx u Severnoj Americi. Paleontolozi su uporedili astragale fosilnih predaka pronghorna iz Dove Spring formacije (12,5–8 miliona godina) sa astragalima 38 savremenih sisara i utvrdili da se astragali pronghorna nisu menjali tokom ~5 miliona godina. Rezultat sugeriše da je brzina evoluirala nezavisno od prisustva geparda i bila povezana sa prilagodbom na suvlje, fragmentisano stanište.
Kako su pronghorni postali munjevito brzi — brzina nastala pre američkih „geparda“
Lead image: Tom Reichner / Shutterstock(Two pronghorn antelope running. Credit: Tom Reichner / Shutterstock.)
Pronghorni (Antilocapra americana) su najbrže kopnene životinje Severne Amerike — dostižu do oko 55 milja na sat na kraćim deonicama i do 45 milja na sat na dužim relacijama. Dugotrajna hipoteza je da je takva brzina nastala u evolutivnoj trci s predatorima, posebno s gepardolikim mačkama roda Miracinonyx, koje su nekada živele na zapadu kontinenta. Nova analiza fosila pokazuje, međutim, da su pronghorni bili izuzetno brzi mnogo pre pojave tih mačaka.
Šta su istraživači radili?
Paleontolozi sa University of Michigan proučili su fosile iz Dove Spring formacije u pustinji Mojave, koja datira iz perioda pre oko 12,5–8 miliona godina (miocen). Tim je uporedio astragalusne kosti (astragalus — skočna kost koja povezuje zglob i stopalo) dvaju predaka pronghorna sa astragalima 38 savremenih kopnenih sisara različitih trkačkih sposobnosti.
„Od pre oko 30 miliona godina do danas vidimo kako sisari postaju sve više prilagođeni trčanju — tj. kursornim oblicima“,
izjavila je autorica rada Anne Kort. Istraživači su očekivali da će se, kako se staništa menjaju iz šumovitih u fragmentisana sa travnatim površinama, u kostima videti prelaz ka obliku koji pogoduje bržem trčanju (npr. kraći astragali kod brzih trkača).
Glavni nalazi
Iako je oblik astragalusa korelirao sa maksimalnom brzinom kod modernih sisara — tačnije, brži trkači imaju specifičan oblik i dimenzije astragalusa — astragali predaka pronghorna u fosilnom nizu nisu pokazali značajne promene tokom približno pet miliona godina koje su ispitane. To ukazuje da su pronghorni već razvili građu tela pogodnu za velike brzine pre nego što su se u Severnoj Americi pojavile gepardolike mačke roda Miracinonyx (pre oko 2,5 miliona do ~12.000 godina).
Autori zaključuju da je evolucija brzine kod pronghorna najverovatnije bila odgovor na klimatske promene i stvaranje fragmentisanih staništa — sušenje klime dovelo je do pojave zakrpljenih šumskih i travnatih područja, pa su jedinke koje su mogle brzo da prelaze između zakrpa imale prednost.
Zašto je to važno?
Ovaj rezultat menja uobičajeni narativ da su pronghorni razvili svoju izuzetnu sposobnost trčanja prvenstveno zbog pritiska od američkih geparda. Umesto toga, brzina se čini kao adaptacija usmerena na efikasno kretanje kroz promenljivo, sušeće stanište — primer kako ekološke promene same po sebi mogu pokrenuti velike morfološke prilagodbe.
Priča je prvobitno objavljena u Nautilus; studija je objavljena u Journal of Mammalogy.
Pomozite nam da budemo bolji.
