Autori upozoravaju da trop „heroj–zlikovac“ u ekologiji pojednostavljuje kompleksne uloge vrsta i uvodi neprikladne moralne sudove. Takvo prikazivanje može opravdati bolne metode kontrole i sakriti kulturne pretpostavke o vrednostima autohtonih naspram neautohtonih vrsta. Kao alternative predlažu narative zasnovane na mestu i priče oko nerešenih pitanja koje čuvaju nijansu i naučnu transparentnost.
Kada priroda dobije heroje i zlikovce: zašto takvo pripovedanje šteti zaštiti prirode
When species are described as 'destructive' or 'harmful' without sufficient context, it can shape how people perceive and treat them.Beata Whitehead/Moment via Getty Images
Naučnici su istovremeno istraživači, prikupljači podataka i tumači rezultata — ali su i pripovedači. Način na koji stavljaju naučne nalaze u širi društveni kontekst oblikuje kako publika razume vrste, njihovu ulogu u ekosistemima i etičke izbore u zaštiti prirode.
Zašto trop "heroj–zlikovac" pravi problem
U radu Beyond hero and villain narratives in ecology and conservation science (BioScience, 2025) autori Adam Meyer i Kristy Ferraro ukazuju na tri glavna problema korišćenja tog tropa u ekologiji i očuvanju prirode.
1. Moralizacija prirode
Opisivanje vrsta kao "zlikovaca" podstiče moralnu procenu — kao da su biljke ili životinje odgovorne za svoje postupke. To je zabluda: organizmi ne deluju prema ljudskim moralnim normama. Kad su vrste bez konteksta predstavljene kao "štetočine" ili "uništavači", javnost može lako prihvatiti da su one suštinski "loše", što često opravdava okrutne ili bolne metode kontrole (npr. upotreba sporodelujućih otrova).
2. Pojednostavljivanje uloga u ekosistemima
Uloge vrsta su višedimenzionalne i zavise od konteksta: na primer, belorepa srna (Odocoileus virginianus) doprinosi raznošenju semena, ali prekomeran broj jedinki može smanjiti biljni sastav i biodiverzitet. Slično tome, musk oks (Ovibos moschatus) može u vlažnim tundrama doprineti povećanju skladištenja ugljenika, dok u suvim tundrama može doprineti njegovom smanjenju. Redukcija na "dobro/loše" skriva takvu dinamičnost.
3. Skriveni kulturni i etički prioriteti
Okviri "autohtono = dobro, uneto = loše" često odražavaju kulturne vrednosti, a ne neutralne naučne činjenice. Nativne vrste se često vrednuju više, dok su neautohtone vrste automatski predmet ostrakizma — iako neke neautohtone vrste mogu povratiti funkcije izgubljene usled ljudskog delovanja, dok druge štete autohtonim zajednicama. Procena posledica zavisi od ljudskih vrednosti koje treba jasno razjasniti u naučnim tekstovima.
A musk ox can affect ecosystems in very different ways, depending on its environment.imageBROKER/Martina Melzer via Getty images
Alternativni pristupi pripovedanju
Autori predlažu narativne strukture koje zadržavaju naučnu nijansu i angažuju čitaoce bez demonizacije vrsta:
- Narativ zasnovan na mestu — vodi čitaoca kroz pejzaž i njegove izazove, ističući kako abiotski uslovi, istorija i međudejstva oblikuju uloge različitih vrsta (primer: studija H. C. Cowlesa o peskovitim dinama Mičigena).
- Priča oko nerešenog pitanja — struktura "Hoće li — neće li?" (npr. zašto neki jedinci migriraju, a drugi ne) stvara napetost i angažman bez davanja moralnih etiketa.
Takvi pristupi pomažu da naučno izveštavanje ostane transparentno po pitanju vrednosti, da prepozna sopstvene pristrasnosti i da prikaže konflikte bez karikaturalnog pojednostavljivanja.
Zaključak
U zaštiti prirode nema jedinstvenog "zlikovca" ili konačne pobede heroja. Potrebna je poniznost i spremnost na reviziju priča kako stižu nove informacije. Pomicanjem fokusa sa moralnih etiketa na kontekst, funkcije i vrednosne pretpostavke, naučnici mogu bolje informisati javnost i donosioce odluka.
Autori: Adam Meyer (Memorial University of Newfoundland) i Kristy Ferraro (University of Michigan). Rad objavljen u BioScience, 2025.
Finansiranje: Adam Meyer prima sredstva od Natural Science and Engineering Research Council of Canada; Kristy Ferraro prima sredstva od Natural Sciences and Engineering Research Council of Canada.
Pomozite nam da budemo bolji.
