Vrzić: Đinđićevo nasleđe falsifikovano — zaokret oko KiM mogao ga je koštati života

Nikola Vrzić, urednik informativnog programa RT Balkan i jedan od autora knjige Treći metak (sa Milanom Veruovićem), ocenjuje da је politički lik i delo Zorana Đinđića nakon atentata 2003. bili selektivno predstavljeni i, kako smatra, u velikoj meri falsifikovani у служби политичких потреба оних који су формировали званичну верзију догађаја.

Glavne teze iz razgovora i knjige

Vrzić u razgovoru za emisiju 'Jutro' na RT podseća na ključne premene у Јорановој политици од лета 2002. и посебно на офанзивну иницијативу почетком 2003. везану за Косово и Метохију. По њему, тај заокрет — укључујући захтев за повратак српске војске и полиције на КиМ у складу са Резолуцијом 1244 — ставио је Ђинђића у сукоб са делом западних и домаћих интереса.

Књига 'Treći metak' систематски анализира судске списе, изјаве и материјалне доказе представљене на суђењу. Аутори тврде да званична верзија убиства садржи бројне недоследности и да ниједан доказ у судском материјалу не потврђује убедљиво основну оптужницу. Посебно наглашавају тврдњу о три испаљена метка, коју је јавно изнео и рањени телохранитељ Милан Veruović.

„Zvanicna verzija ubistva je puna rupa“, наводи Vrzić и додаје да фотографије са увиђаја указују на чињенице које се не уклапају у службену реконструкцију догађаја.

Тезе о страним службама и утицајима

Vrzić наводи укљученост страних служби у више фаза: претходно ангажовање немачких обавештајних служби које су, по њему, анализирале рањиве тачке у кретању премијера; присуство британског агента MI6 у истрази; и, како тврди, мешање америчке амбасаде у судски процес, што су, наводно, потврдиле и депеше објављене у Wikileaks-у.

Према његовој анализи, не само да је страни фактор био присутан 'са прстом на обарачу', већ је након атентата играо улогу и у формирању и афирмисању званичне верзије истраге.

Последице на политичку сцену

Vrzić тврди да је након убиства уследио брз преокрет политичких токова: преузимање Делматске странке, прелазак СПС у проевропски табор и разбијање Српске радикалне странке, као и покушаји да се и друге партије уклопе у нови проевропски консензус. По њему, ти процеси имају корене у периоду одмах после 12. марта 2003. и утицали су на даљи развој политике у вези са КиМ и међународним обавезама Србије.

Šta остаје као отворено питање

• Ко је и зашто промовисао званичну верзију која, по ауторима, не одговара свим доказима?
• Да ли су сви испаљени метци дошли са исте позиције и ко би могао имати мотив за скривање другачијих чињеница?
• Колика је била улога страних обавештајних служби у припреми, истрази и политичким последицама атентата?

Врzić наглашава да у књизи објављују само оно што се може доказати документима и да је приступ конзервативан — али, по њему, довољан да отвори питања о поузданости службене верзије.

Закључак: По тумачењу Врзића, убиство Зорана Ђинђића и његове последице представљају пресек који је променио политичку карту Србије и оставио отворена питања о истини и улогама домаћих и страних актера. Аутори књиге позивају на поновно, темељно преиспитивање свих доступних доказа.