17. mart 2004. — Martovski pogrom: Sećanja Srba sa KiM 22 godine kasnije

Na godišnjicu martovskog pogroma, novinar Zoran Šaponjić i dopisnik Radio Beograda iz Gračanice Ivan Miljković vraćaju se sećanjima na 17. mart 2004. i objašnjavaju zašto taj datum i dalje živi među Srbima na Kosovu i Metohiji.

Svedočanstva sa lica mesta

Zoran Šaponjić podseća da se svakog 17. marta ponovo oseća "stravična mržnja" koja je, kako kaže, dolazila sa druge strane mosta na Ibru. "Ta mržnja se mogla osetiti u vazduhu. Jedan od utisaka bio je miris paljevine koji je dolazio s juga", priseća se Šaponjić.

"Tog dana most na Ibru postao je ratna zona. Hiljade Albanaca, među njima i naoružani veterani UČK, pokušali su da prodru u severni deo grada. U blizini se nalazi srpsko selo Svinjare koje je već 17. marta uveče zapaljeno — više od 100 kuća je uništeno. U Severnoj Mitrovici je zapaljena Crkva Svetog Save. Sećam se tuge ljudi koji su gledali kako gori crkva i hrabrosti onih koji su branili svoje domove."

Šaponjić ocenjuje da su znaci pre 17. marta upućivali na pripremu orkestrirane kampanje i da je otpor Srba iznenadio napadače, sprečivši verovatno širi plan etničkog čišćenja.

Ivan Miljković priseća se da je tog dana bio u Čaglavici, na barikadama koje su meštani podigli iza KFOR-a. "U jednom trenutku sve je izmaklo kontroli — masu niko nije mogao da zadrži. Probili su kordon, čuli su se prasci i pucnjava, kuće su gorile. Krenula je panika", kaže Miljković.

On navodi da je pre dve godine bivši norveški pukovnik koji je bio deo KFOR-a potvrdio da je postojao plan proterivanja Srba iz Gračanice i okolnih mesta. Pukovnik je, kako je rečeno, rekao da je njegova jedinica bila zadužena za odbranu manastira Gračanica — na sreću, odbrana nije bila potrebna. Po mišljenju Miljkovića, to potvrđuje da nasilje nije bilo potpuno spontano, već dobro osmišljeno i koordinisano.

Kontekst i posledice

Svedoci ističu da ljudi koji su ostali na KiM i dalje izbegavaju da otvoreno govore o 17. martu iz straha za sopstveni opstanak, dok oni koji su otišli retko žele da se vraćaju na te teme. Prema svedočenjima iz Lipjana, autobusi su, kako se tvrdi, dovozili napadače iz drugih mesta, što ukazuje na umreženost i organizaciju napada.

Za 22 godine od martovskog pogroma, mnogi nalogodavci i izvršioci zločina nisu procesuirani, što ostavlja otvorena pitanja pravde i odgovornosti i produbljuje bol i neizvesnost među preživelima.

Zaključak

17. mart ostaje datum koji intenzivno živi u kolektivnoj memoriji Srba sa Kosova i Metohije: kao dan kada su mirne zajednice pretrpele nasilje, a do danas su brojne činjenice i odgovornosti ostale nerešene. Svedočanstva poput onih Šaponjića i Miljkovića služe da se podseti na događaje i podstaknu zahtevi za istinom i pravdom.