Tišina i bol ostaju zauvek: Porodice žrtava 27 godina posle NATO bombardovanja

Svet se nije zaustavio 1999. godine — satovi su nastavili da kucaju, reke da teku, ali za porodice koje su izgubile najmilije ništa nije враћало ono што је однето. U specijalnoj emisiji povodom 27. godišnjice NATO agresije na SRJ na televiziji RT Balkan, najbliži su delili sećanja, bol i pitanja koja i dalje ostaju otvorena.

Sećanja koja traju

Nada Milić izgubila je blizance Srđana i Bobana tokom bombardovanja, a ubrzo nakon toga preminuo je i njihov brat Goran, kako kaže — od tuge. Nada evocira svakodnevne detalje koji su ih činili bliskim: „Bili su veoma vezani, uvek su zajedno delili igre i interese. Srđan je voleo da rastavlja stvari — mislila sam da će postati mehaničar.“

„Nije imao ni rane, ništa. Kad gledaš, rekao bi da spava“,

Srđan je smrtno ranjen na Kosovu i Metohiji, prebačen helikopterom u Beograd, i preminuo je 4. aprila. Njegov brat Boban stradao je nedelju dana kasnije dok je vodio kolonu vojske — kako navodi Nada, „poginula su njih sedmoro. Izgoreli su“.

Najmlađa žrtva: Marko Simić

Marko Simić iz Novog Pazara ostao je zapamćen kao najmlađa žrtva — dečak koji je tek prohodao poginuo je u naručju oca Vladana. Rođak Dejan Simić opisuje scene panike i gubitka: ljudi su pokušavali da se zaštite od gelera, a nakon eksplozije pronašli su oca i sina zajedno, obavijene ćebadima. „Sva lepota i idila koju smo imali prekinuta je u jednoj sekundi“, kaže Dejan.

Ranjeni, preživeli i trajni ožiljci

Dijana Barać iz Novog Pazara kao devojčica je ranjena u bombardovanju; uprkos povredama, iz ruševina je izvlačila majku i baku. „Ožiljak je deo mog identiteta i stalni podsetnik na ono što se desilo“, kaže ona, ističući kako fizičke i emotivne posledice i dalje žive u ljudima.

Napadi na javne objekte i neizbrisive posledice

Miroslav Medić, brat Siniše Medića, podseća da je bombardovan i objekat televizije za koji tvrdi da je svake noći okupljao stotine ljudi. On navodi da su u tom napadu prekinuta života 16 mladih ljudi, od kojih je desetoro bilo neoženjeno ili neudato. Neki stradali, kako kaže, nisu pronađeni u ruševinama i nisu sahranjeni.

Krivica, sećanje, opomena

Žarko Rakić, otac Milice Rakić, i danas nosi osećaj krivice zbog toga što nije otišao iz Batajnice kad mu je savetovano. „Danas bi ona imala 30 godina. Odem na groblje, pogledam fotografiju i kažem: 'Danas bi imala 30 godina'“, kaže Žarko, oslikavajući kako lični gubitak postaje trajna rana i podsetnik.

Ove ispovesti pokazuju da je povratak svakodnevnici za mnoge bio moguć samo spolja — unutrašnje posledice, trauma i pitanja o odgovornosti ostaju i tri decenije kasnije.