Zašto su antiratni protesti na Zapadu prigušeni uprkos ratu protiv Irana?

Rat koji vode SAD i Izrael protiv Irana u poslednjih gotovo sedam nedelja držao je svetsku javnost u napetosti, ali masovne ulične proteste na Zapadu koji su pratili sukobe u Gazi ili Ukrajini uglavnom nije pokrenuo. Krhko primirje poslednjih deset dana donekle je smirilo tenzije, ali su žrtve, raseljavanja i ekonomske posledice — uključujući poremećaje u snabdevanju energijom — značajne.

Protesting in New York City against the US-Israeli war on Iran and other conflicts[Adam Gray/Reuters]

Šta se desilo

Napadi SAD i Izraela pogodili su Irčnanske ciljeve, a prema izveštajima su usmrtili više od 2.000 ljudi i prouzrokovali masovna raseljavanja te oštećenja infrastrukture, uključujući zone blizu nuklearnih objekata. Iran je odgovorio napadima na izraelske ciljeve i ispaljivanjem raketa prema zemljama Zaliva i širem regionu. Posredništvo Pakistana dovelo je do privremenog primirja između Vašingtona i Teherana, ali ono je ranjivo zbog eskalacija u Libanu, gde su izraelski udari odneli više od 1.300 života.

“No Kings” protesters in Washington, DC during nationwide demonstrations against Trump’s policies [Evelyn Hockstein/Reuters]

Međunarodni tokovi energije su uzdrmani: Iran je praktično ograničio promet kroz Hormuški moreuz, a SAD su uvele pomorsku kontrolu nad plovilima povezanima s Iranom, što dodatno utiče na tržište nafte i gasa.

A pro-Palestinian demonstration by the “Student Coalition Berlin” group at Freie Universität Berlin university in Germany [File: Markus Schreiber/AP Photo]

Zašto nema masovnih protesta?

• Relativno mali američki gubici: Do sada su američke žrtve relativno male (izveštaji govore o oko 14 poginulih vojnika), pa ne postoji snažan impuls za masovnu mobilizaciju porodica i zajednica u SAD.
• „Rat na daljinu“ i nevidljive žrtve: Napadi dominiraju dronovima i preciznim udarima — što su analitičari opisali kao „video-igrački“ rat — pa su ljudske posledice često manje vidljive široj javnosti i medijima nego masovne slike razaranja.
• Podeljena iranska dijaspora: Iransko poreklo ne znači automatsku solidarnost; dijaspora je podeljena po pitanju rata, a neki proiranski skupovi čak podržavaju vojne akcije, što komplikuje organizaciju jedinstvenog antiratnog pokreta.
• Strah od etiketiranja: Mnogi protivnici rata ne žele da deluju kao da brane iranski režim. Kritika invazije može se percipirati (ili etiketirati) kao podrška Teheranu, što odvraća potencijalne učesnike protesta.
• Fragmentirana domaća politika: Antagonizmi oko brojnih tema (imigracija, ekonomske politike, tarife itd.) i intenzivna polarizacija pod Trumpovom administracijom smanjuju prostor za masovno jedinstvo oko jedne teme.
• Reprezija na univerzitetima i organizacioni rizici: Strože kontrole na kampusima, pretnje sankcijama, povlačenje viza i pritisak nadležnih tela obeshrabruju studentski aktivizam, koji je u prošlosti često bio okosnica većih protesta.
• Privremeni pad osećaja hitnosti: Krhko primirje i očekivanje diplomatskih rešenja smanjili su neposrednu hitnost za izlazak na ulice.

Kada bi se protesti mogli brzo proširiti?

Analitičari ističu nekoliko okidača koji bi mogli promeniti situaciju: značajnija američka vojna eskalacija (posebno upotreba kopnenih snaga), nagli porast američkih žrtava, vidljive slike masovnih civilnih žrtava ili oštri i direktni ekonomski udar na domaćinstva (npr. snažan rast cena goriva i inflacije). U tom slučaju, kombinacija moralne zgražavanja i ekonomskog bola mogla bi brzo podstaći veći talas protesta.

Brojevi protesta: Prema ACLED-u, zabeleženo je oko 3.200 demonstracija povezanih s ratom u prvih 30 dana — manje nego u prvom mesecu posle ruske invazije na Ukrajinu (oko 3.700) i znatno manje nego protiv izraelskih napada u Gazi (do 6.100).

Zaključak

Odsustvo masovnih antiratnih protesta na Zapadu nije znak indiferentnosti nego odraz kombinacije faktora: vrste rata, niskih američkih žrtava do sada, podela u dijaspori, straha od pogrešne percepcije i represivnih mera na mestima gde se tradicionalno organizovalo. Međutim, situacija je fluidna — dalja eskalacija ili neposredni ekonomski udar mogu brzo promeniti javni naboj i dovesti do mnogo većih protesta.