Novo istraživanje pokazuje da zagađenje vodotoka kokainom i posebno njegovim metabolitom benzilecgoninom može promeniti ponašanje mladih atlantskih lososa. Eksperiment na 105 riba puštenih u jezero Vättern otkrio je da ribe izložene benzilecgoninu plivaju do 1,9 puta dalje i disperzuju se do 12 km dalje od mesta ispuštanja. Rezultati upućuju na potencijalne energetske i stanišne posledice za populacije riba, ali ne ukazuju na rizik po bezbednost hrane za ljude.
Lososi „Na Kokainu”? Kako Zagađenje Voda Menja Njihovo Ponašanje — Studija Pokazuje Veće Plivanje i Disperziju
Illustration of a fly fisherman battling a leaping Atlantic Salmon (Salmo salar) on a pristine river (by W Blackwood Law, Canadian), 1950.(GraphicaArtis/Getty Images)
Neobična, ali ozbiljna tema: supstance iz ljudskih otpadnih voda, uključujući kokain i njegov glavni metabolit benzilecgonin, utiču na ponašanje divljih riba. Novo terensko istraživanje daje direktne dokaze da taka zagađenja mogu promeniti kretanje mladih atlantskih lososa.
U eksperimentu objavljenom u Current Biology, tim Jacka Branda sa Swedish University of Agricultural Sciences pratio je 105 mladih lososa (Salmo salar) uzgojenih u zatočeništvu. Ribe su opremljene akustičkim tagovima i implantima sa sporim oslobađanjem: jedna od tri grupe (35 riba) dobijala je kokain, druga benzilecgonin, dok kontrolna grupa nije dobijala aktivnu supstancu. Sve su ribe potom puštene u jezero Vättern u Švedskoj i praćene u prirodnim uslovima.
"Mnoge vodene vrste u područjima pod ljudskim uticajem žive u razređenom koktelu biološki aktivnih hemikalija," kaže Jack Brand. "Tek smo na početku razumevanja."
Glavni nalazi su značajni: ribe izložene benzilecgoninu plivale su u proseku do 1,9 puta dalje — što je približno skoro 14 km više nedeljno — u odnosu na neizložene jedinke. One su se takođe disperzovale i do oko 12 km dalje od mesta ispuštanja, što predstavlja povećanje od oko 60% u odnosu na kontrolnu grupu. Efekat benzilecgonina bio je izraženiji nego efekat samog kokaina, što ima implikacije za procene rizika jer se u praksi često fokusira samo na matični spoj.
Autori napominju važna ograničenja: implantati sa sporim oslobađanjem ne identifikuju potpuno stvarne puteve izloženosti (npr. kontinuirano prisustvo niskih koncentracija u vodi), ali omogućavaju kontrolisano poređenje efekata u prirodnom okruženju. Stručnjaci van tima ističu da su ovo važni koraci ka razumevanju uticaja farmaceutskog i narkotskog zagađenja na ekosisteme.
Moguće ekološke posledice uključuju povećanu potrošnju energije na plivanje umesto na rast i ishranu, ulazak u nepogodna staništa, i izmenu susreta sa predatorima i plenom — faktore koji bi mogli dodatno opteretiti populacije lososa već pogođene klimatskim promenama i gubitkom staništa. Slični efekti ranije su zabeleženi i kod drugih vrsta, kao što su evropska jegulja i rakovi, a analize su pokazale akumulaciju kokaina i metabolita i u nekim divljim ribama, uključujući ajkule.
Za potrošače: autori naglašavaju da su koncentracije koje se detektuju u lososima daleko ispod nivoa koji bi predstavljali neposredan rizik za ljude, pa je konzumacija pečenog filea ili sendviča sa lososom i dalje bezbedna.
Zaključak: Studija ukazuje da i niski, „sistemski” nivoi zagađenja iz otpadnih voda mogu menjati ponašanje riba u prirodnim uslovima. Potrebna su dalja istraživanja koja bi pratila različite puteve izloženosti, duže vremenske okvire i uticaj na populacione dinamike.
Pomozite nam da budemo bolji.
