Borba za ćirilicu: Zašto se srpsko pismo marginalizuje u javnom prostoru

Lingvisti i predstavnici Srpske akademije nauka i umetnosti već godinama upozoravaju da je ćirilica u javnom prostoru ozbiljno marginalizovana. Prema proceni SANU, udeli ćirilice u javnim natpisima i objavama spali su na oko 10 odsto. Istovremeno, izdavačke kuće češće štampaju knjige na latinici, a nazivi firmi, butika, pekara i apoteka se uglavnom pojavljuju latiničnim pismom.

Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu, poznat i kao zakon o zaštiti ćirilice, trebalo je da zaustavi ovaj trend i obezbedi zaštitu pisma. Ipak, primena zakona je nepotpuna: ni sve državne institucije nisu prešle na ćirilicu, a sprovođenje odredbi često nailazi na otpor ili pasivnost.

Prošlogodišnja odluka Ministarstva kulture da se za javne biblioteke otkupljuju isključivo knjige štampane na ćirilici izazvala je veliku pažnju i polemiku. Mnogi izdavači su odgovorili protestom, navodeći da im je komercijalno isplativije štampati na latinici jer tako olakšavaju prodaju i na tržištima u regionu.

Sreto Tanasić, predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika pri SANU, za RT Balkan podseća da su jezik i pismo u temelju srpske kulture i nacionalnog identiteta. Po njegovim rečima, postoje istorijski i savremeni razlozi za potiskivanje ćirilice.

"Srpski jezik, ćirilica, Srpska pravoslavna crkva predstavljaju temelje srpskog kulturnog obrasca i srpskog identiteta. Jedino kultura čuva identitet jednog naroda, drži ga na okupu da se ne izgubi", izjavio je Tanasić u emisiji "Jutro na RT".

Zašto je ćirilica potisnuta?

Tanasić izdvaja dva ključna razloga. Prvi je istorijski i sociokulturni: tokom različitih političkih formacija i u ime "ravnopravnosti" sa latinicom, ćirilica je postepeno gubila mesto u javnoj upotrebi. Drugi je tehnološki i tržišni: dominacija engleskog jezika u digitalnoj komunikaciji i tehnička podrška latiničnom pismu dodatno su ubrzali marginalizaciju ćirilice.

On naglašava da to ne predstavlja opravdanje: savremene tehnologije podržavaju i komplikovanija pisma, te ne postoji tehnički razlog da ćirilica bude zapostavljena. Tanasić takođe izražava zabrinutost zbog tvrdoglavog odbijanja nekih institucija da primenjuju zakonske obaveze.

Moguća rešenja

Stručnjaci i kulturni radnici predlažu više koraka za revitalizaciju ćirilice u javnom prostoru:

• dosledna primena i kontrola postojećeg zakona;
• podsticaji za izdavače koji štampaju na ćirilici;
• digitalna podrška i lokaliizacija softvera na ćirilicu;
• edukativne kampanje o važnosti očuvanja pisma i identiteta;
• podsticanje medija i javnih institucija da objavljuju sadržaj na ćirilici.

Veća prisutnost ćirilice u društvenoj komunikaciji — od natpisa do elektronske korespondencije —, prema Tanasiću, predstavlja konkretan znak da „borba ima smisla". On upozorava i na ideološke implikacije: proizvođači i platforme koje forsiraju određeni stil komunikacije često, namerno ili ne, šire i određene vrednosti.

Zaključak: Pitanje ćirilice u javnom prostoru nije samo tehničko ili estetsko — ono dotiče kulturni identitet i političku volju. Rešenje zahteva kombinaciju zakonske doslednosti, tržišnih podsticaja, tehnološke podrške i šire društvene svesti o vrednosti srpskog pisma.