Univerzalni „transkriptomski” satovi starenja otkrivaju konzervisane biološke tragove dugovečnosti

Novo istraživanje objavljeno u časopisu Nature ukazuje da postoje univerzalni biološki potpisnici starenja koji su zajednički različitim sisarima — uključujući ljude — i da oni mogu pomoći u identifikaciji tretmana ili intervencija usmerenih na dugovečnost.

U studiji su istraživači analizirali više od 11.000 transkriptoma — skupova RNA transkripata koji pokazuju koje se gene uključuju ili isključuju u datom trenutku u određenom tkivu ili ćeliji — prikupljenih iz različitih tkiva miševa, pacova, majmuna i ljudi.

Ključni rezultati

Istraživači su otkrili da su biološki markeri starenja visoko konzervirani: iste grupe gena povezane su sa starenjem u različitim vrstama, ali i u različitim tkivima poput jetre i srca. Ovaj obrazac se primećuje i na nivou pojedinačnih ćelijskih tipova, što sugeriše da su procesi starenja — barem na nivou transkripata — veoma slični među sisarima.

Šta je "transkriptomska starost"?

Autori uvode pojam transkriptomske starosti kao meru zasnovanu na obrascima ekspresije gena. Viša transkriptomska starost povezana je sa prisustvom hroničnih bolesti i indikator je veće razine ćelijskog oštećenja. Analize velikog skupa podataka iz U.K. Biobank ukazuju i na korelaciju između transkriptomske starosti, rizika od bolesti i smrtnosti.

„Isti geni su povezani sa starenjem u, na primer, jetri i srcu kod pacova i kod ljudi,” kaže Alexander Tyshkovskiy, prvi autor rada.

Praktična primena i ograničenja

Tim na čelu sa Vadimom Gladyshevom razvio je i online alat nazvan TACO (Transcriptomic Age Calculator Online) koji omogućava istraživačima da procene biološku starost uzoraka na osnovu RNA podataka. To znači da se efekti lekova ili intervencija mogu upoređivati bez obzira na tkivo ili vrstu, što ubrzava procese selekcije kandidata za dalja testiranja.

Stručnjaci, uključujući Davida Sinclaira koji nije bio uključen u rad, ocenjuju studiju kao značajan napredak: ovi modeli ne samo da procenjuju starost, već i predviđaju progresivni gubitak ćelijske funkcije i povišen rizik od smrtnosti.

Ipak, autori upozoravaju da su potrebna dodatna istraživanja kako bi se iz ovih nalaza razvile sigurne i efikasne terapije za ljude. Trenutno ne postoji jedinstvena intervencija za produženje ljudskog životnog veka, ali TACO i slični alati mogu pomoći da se identifikuju obećavajući kandidati za buduće studije.

Zaključak

Studija podržava ideju da je starenje sistemski proces koji ostavlja prepoznatljiv transkriptomski potpis kroz vrste, tkiva i ćelijske tipove. To otvara nove puteve za razumevanje mehanizama starenja i ubrzava potragu za potencijalnim tretmanima dugovečnosti.