Fosilni zub ugrađen u lobanju iz Antverpena pokazuje da su pre 4–5 miliona godina u Severnom moru živeli veliki predatorski ajkule. MikroCT analiza povezuje jedan fragment sa današnjom vrstom Hexanchus griseus, dok drugi primerak ukazuje na aktivan napad mako‑srodne ajkule na glavu kita. Nalazi osvetljavaju kako klimatske promene tokom pliocena i pleistocena menjaju plen i predatore, a postavljaju i pitanje mogu li današnje zagrevanje mora i ljudski uticaji vratiti slične interakcije.
Šta otkriva zub ajkule star 4–5 miliona godina: Klima, kitovi i povratak velikih predatora u Severno more
The Sixgill shark (Hexanchus griseus) belongs to a group of sharks that, according to the Florida Museum of Natural History and other studies, closely resembles fossil forms from the Triassic period, roughly 200 million years ago.getty
Fragment zuba ajkule ugrađen u fosilizovanu lobanju otkrivenu u luci Antverpen otvara retko zabeležen prozor u davnašnji ekosistem Severnog mora. Analize pokazuju da su pre oko 4–5 miliona godina u tom regionu živeli veliki predatorski ajkule koje su plenile i/ili razgrizale kitove — stavljena je tačka na direktnu predator‑plen interakciju koju obično teško potvrđujemo u fosilnom zapisu.
Otkriće u Antverpenu
Pre nekoliko decenija, istraživači su u sedimentu pored prometne luke u Antverpenu pronašli lobanjski fragment koji je na prvi pogled ličio na običan ostatak kita. MikroCT snimanje otkrilo je, međutim, zubni fragment zacementiran u kostima. Autori studije, među kojima su John Stewart (Bournemouth University) i Olivier Lambert (Royal Belgian Institute of Natural Sciences), utvrdili su da jedan od fragmenata odgovara zubu danas žive vrste bluntnose sixgill (Hexanchus griseus).
Scenariji napada i sakaćenja
Analiza položaja zuba u lobanji Balaenella brachyrhynus ukazuje da je u tom slučaju verovatno reč o razgrizanju leša (scavenging), dok drugi primerak — lobanja srodnika beluga kita, Casatia thermophila — nosi tragove koji sugerišu aktivniji napad. U tom drugom slučaju, autori procenjuju da je učestvovala izumrla mako-srodna ajkula koja je ciljano napadala glavu, moguće u pokušaju da dođe do masnih tkiva povezanih sa eholokacijom.
Šta nam govore fosili?
Takvi nalazi nisu samo senzacionalni detalji: oni potvrđuju da su rođaci današnjih ajkula u pleistocenu i pliocenu koristili kitove kao izvor hrane. Promene u sastavu plenova tokom prelaza iz pliocena u pleistocen — delom pod uticajem oštrijih klimatskih fluktuacija i početka ledenih doba — dovele su do nestanka mnogih malih migavaca i drugih cetacea iz Severnog mora. Kako su plen vrste iščezavale ili migrirale, nestajali su i veliki predatori koji su se njima hranili.
Implikacije za današnje zagrevanje mora
Danas ponovo posmatramo velike promene: podizanje temperature mora menjalo je distribuciju riba, sisara i drugih morskih vrsta, a u Severnom moru beleže se fluktuacije u nasukavanjima porpoisa i formiranje novih kolonija foka. To otvara pitanje — mogu li toplije vode ponovo podržati veće populacije delfina i foka i time vratiti velike morske predatore u oblasti iz kojih su nestali pre miliona godina?
Odgovor je složen: dok klimatske promene mogu povratiti određene tipove interakcija, danas su dodatni faktori kao što su prekomerni ribolov, degradacija staništa i zagađenje snažno ograničavajući. Povratak velikih ajkula ne bi bio puki ponovni uspon iz prošlosti, već rezultat kombinacije klimatskih uslova i ljudskih uticaja.
Fosil sa zubom zabodenim u lobanju je opipljiv podsetnik da su ekosistemi dinamični i da su dramatične promene kroz geološko vreme normalne. Ipak, današnja brzina i kombinacija pritisaka mogu dovesti do novih, neočekivanih ishoda. Severno more je nekada bilo toplije, bogatije i puno velikih predatora — pitanje je da li i kako ćemo biti spremni na ono što bi moglo ponovo da se pojavi.
Izvor: izvorni tekst i studija predstavljeni kroz objave istraživača; prvobitno objavljeno na Forbes.com.
Pomozite nam da budemo bolji.
