Istraživanje pokazuje da intenzivan, ponavljani trening može premeštanjem odgovornosti iz prefrontalnog u temporalni korteks omogućiti istinski multitasking. U maloj longitudinalnoj studiji učesnici su obavili preko 30.000 pokušaja sortiranja slika tokom 5–10 nedelja, a skeniranja su pokazala promenu aktivacije. Nalazi otvaraju pitanja o individualnoj varijabilnosti, granicama multitaskinga i primeni u razumevanju kompulzivnih ponašanja i treningu AI.
Novo istraživanje: mozak može istinski multitaskovati nakon intenzivnog treninga
Scientists have long said we can’t multitask. A new study says we can
Novo longitudionalno istraživanje dovodi u pitanje tvrdnju da ljudski mozak ne može istovremeno da obavlja više zadataka. Iako je do sada smatrano da prefrontalni korteks može da vodi računa samo o jednoj aktivnoj kognitivnoj operaciji, nalazi ove studije pokazuju kako trening može preraspodeliti odgovornosti unutar mozga i tako omogućiti paralelno obavljanje zadataka.
U malom eksperimentu, ispitanici su trenirani da pomoću aplikacije sortiraju morfovane slike automobila u dve kategorije — ukupno su izveli više od 30.000 pokušaja tokom perioda od 5 do 10 nedelja. Skeniranja mozga pre i posle treninga pokazala su da je početna aktivacija bila koncentrisana u prefrontalnom korteksu, dok se nakon dugotrajnog vežbanja aktivacija premestila u delove temporalnog korteksa.
New research challenges the long-held belief that the human brain isn’t set up to be able to multitask. Brain scans showed an increased ability with practice (AFP via Getty Images)
„Tokom vremena mozak se preoblikuje“, rekao je Maximilian Riesenhuber, profesor neuro nauke na Georgetown University School of Medicine. „Prefrontalni korteks prenosi odgovornost na temporalni korteks i oslobađa se za bilo šta drugo što želite da radite, čime se povećava vaša kapacitet.“
Autori objašnjavaju da se, kako postajemo veštiji u nekom zadatku, formiraju specifične neuronske veze u temporalnom režnju koje postaju kategorijski selektivne — slično tome kako kod iskusnih posmatrača mogu da se aktiviraju regioni za prepoznavanje ptica, automobila ili čak likova iz popularne kulture.
Patrick Cox sa Lehigh University ističe kao snagu rada upravo to što je studija longitudionalna: merila je stanje mozga pre i posle intenzivnog treninga, što ukazuje da se taj kategorijski region razvija tokom učenja, a ne samo da je već postojao kod ispitanika.
Some people may have brains that are naturally better at passing responsibility between the two regions than others. It’s not yet clear why (Getty Images)
Istraživanje takođe beleži značajnu individualnu varijabilnost: neki učesnici su bolje razvili sposobnost da paralelizuju zadatke od drugih. Izvori te razlike još nisu jasni, što, prema istraživačima, otvara novi niz pitanja o genetskim, bihejvioralnim i iskustvenim faktorima koji utiču na multitasking.
Autori upozoravaju na ograničenja: studija je mala i fokusirana na vrlo specifičnu veštinu (sortiranje vizuelnih kategorija), pa se nalazi ne mogu automatski generalizovati na sve vrste zadataka. Takođe, multitasking se povezuje sa većim stresom i može umanjiti produktivnost u mnogim situacijama — pritom postoje očigledne bezbednosne granice: dok je moguće hodati i žvakati žvaku istovremeno, gledanje u telefon i kucanje poruka tokom vožnje ostaje opasno.
Potencijalne implikacije uključuju bolje razumevanje kompulzivnih ponašanja, dugotrajnog učenja i mogućnosti za unapređenje treninga veštačke inteligencije koja još uvek ima poteškoća sa neprekidnim, transfernim učenjem. Sledeći korak za naučnike je detaljnije istraživanje mehanizama koji omogućavaju prenos zadataka iz jednog dela mozga u drugi i određivanje granica multitaskinga za različite vrste aktivnosti.
Pomozite nam da budemo bolji.
