Studija Penn Statea otkriva da se mikroplastika nagomilava u sedimentima vodenih tokova Pensilvanije, uključujući i udaljena ruralna područja. Nivoi mikroplastike u sedimentima prate globalni porast proizvodnje plastike od 1950-ih. Estuariji mogu zadržati deo čestica, ali ne dovoljno da reše "paradoks izgubljene plastike". U SAD se godišnje generiše preko 48 miliona tona plastičnog otpada.
Mikroplastika u vodama Pensilvanije: Sedimenti se pune i u ruralnim slivovima
Photo Credit: iStock
Mali plastični delovi — mikroplastika — nagomilavaju se u sedimentima vodenih tokova Pensilvanije brže nego što se očekivalo, i to ne samo u gradskim oblastima, već i u udaljenim, ruralnim slivovima.
Šta su istraživači radili
Naučnici sa Penn State univerziteta analizirali su sediment prikupljen tokom nekoliko decenija iz tri lokacije: Raystown Lake, Conemaugh River Lake i John Heinz National Wildlife Refuge u Tinicumu. Studija je objavljena u recenziranom časopisu Science of the Total Environment i predstavljena u tekstu u The Conversation.
Glavni nalazi
Istraživanje pokazuje da su nivoi mikroplastike prisutni i u slivovima koji su pretežno šumski i ruralni, a u nekim slučajevima slični onima u blizini Filadelfije. Autori zaključuju da „korišćenje zemljišta samo po sebi nije pouzdan pokazatelj” količine plastike u vodenim tokovima. Umesto toga, porast mikroplastike u sedimentima korelira sa opštim rastom proizvodnje plastike od 1950-ih do 2010-ih.
Estuariji mogu zadržavati deo mikroplastike pre nego što stigne do obale, ali to nije dovoljno da objasni tzv. 'paradoks izgubljene plastike'.
Širi kontekst i brojevi
Autorii podsećaju da svet danas proizvodi više od 500 miliona tona plastike godišnje. Sjedinjene Države same generišu preko 48 miliona tona plastičnog otpada godišnje — oko 86% završi na deponijama, dok se otprilike 5% reciklira. Mikroplastiku su pronašli ne samo u rekama i jezerima, već i u zemljištu, vazduhu, hrani i živim organizmima, uključujući ljude.
Zašto je to važno
Sedimenti deluju kao dugoročna skladišta plastike: veći plastični predmeti tokom vremena propadaju na sitne čestice koje mogu opstati stotinama do hiljada godina. To znači da i ljudi koji žive daleko od obale i industrijskih centara mogu biti izloženi posledicama mikroplastike kroz pijaću vodu, zemljište i lokalne ekosisteme.
Šta možemo da uradimo
Autori i stručnjaci preporučuju smanjenje upotrebe jednokratne plastike, poboljšanje sistema upravljanja otpadom i širenje monitoring programa za mikroplastiku u slatkovodnim ekosistemima. Praćenje sedimenta može pomoći da se razumeju dugoročni obrasci gomilanja i potencijalni rizici po zdravlje i biodiverzitet.
Izvori: Penn State istraživanje, Science of the Total Environment, prikaz u The Conversation.
Pomozite nam da budemo bolji.
