Nova studija Oceanskog instituta Univerziteta Zapadne Australije rekonstruisala je morske temperature pomoću hemije skeleta šest karipskih sklerospongija i zaključila da je globalni porast možda dostigao ~1,7°C u 2020. Godine. Autori tvrde da je zagrevanje počelo decenijama pre dosadašnjih IPCC procena, ali mnogi naučnici traže dodatne podatke iz više regiona pre nego što se revidiraju globalne procene. Rad naglašava hitnost smanjenja emisija i vrednost paleoklimatskih arhiva kao dopune instrumentalnim zabeleškama.
Nova studija sugeriše da smo možda prešli prag od 1,5°C — ali naučnici traže više dokaza
We May Have Botched Our Global Warming TimelineSurasak Suwanmake - Getty Images
Pariški klimatski sporazum iz 2015. postavio je cilj da se porast prosečne globalne temperature ograniči na najviše 1,5°C u odnosu na predindustrijski period. Nova studija Oceanskog instituta Univerziteta Zapadne Australije dovodi u pitanje kad je taj prag zapravo pređen — i podseća na hitnost smanjenja emisija.
Autori su analizirali hemijski sastav skeleta šest karipskih sklerospongija — spororastućih morskih organizama koji u svojim krečnjačkim skeletima čuvaju podatke o temperaturi u obliku promena u odnosu stroncijum/kalcijum (Sr/Ca). Prema njihovoj rekonstrukciji, morske temperature zabeležene u tim arhivima pokazuju da je globalni porast temperature mogao da dostigne oko 1,7°C već u 2020. godini, a da je zagrevanje počelo decenijama pre dosadašnjih procena.
Metod i ograničenja
Prednost sklerospongija je njihovo vrlo sporo taloženje (delovi milimetra godišnje), što omogućava dugoročnu istoriju klime, slično godišnjim prstenovima kod drveća ili ledenim jezgrama. Tim je koristio odnos Sr/Ca za procenu prošlih temperatura i rekonstruisao niz koji seže do 1700. godine. Autori ističu i to da lokacija u Karibima omogućava relativno nepristrasan lokalni zapis, jer glavni okeanski tokovi manje izobličavaju merenja na toj lokaciji.
Međutim, mnogi stručnjaci upozoravaju da su podaci iz jedne regije ograničeni za zaključke koji važe za celu planetu. Instrumentalni globalni zapisi, kao i druge paleoklimatske rekonstrukcije, obuhvataju više lokacija i metoda. IPCC se, u kontekstu predindustrijskog perioda, često poziva na raspon od 1850–1900. godine jer su to prve decenije sa raspoloživim instrumentalnim merenjima mora.
"Šira slika je da je sat za smanjenje emisija pomeren unapred za najmanje deceniju," rekao je Malcolm McCulloch, vodeći autor studije, za Associated Press. Drugi stručnjaci pak traže širi skup podataka pre nego što se revidiraju međunarodne procene.
Šta to znači
Ako se rezultati potvrde proširenim istraživanjima i kombinacijom podataka iz različitih regiona i arhiva, to bi značilo da je prozor za delovanje manji nego što se mislilo i da mora uslediti brža i oštrija redukcija emisija štetnih gasova. Ako se, međutim, ustanovi da su lokalne varijacije odgovorne za razliku, IPCC-ova procena trenutnog globalnog porasta od oko 1,2°C ostaje relevantna.
Bez obzira na konačan ishod, studija podvlači dva ključna zaključka: paleoklimatski arhivi su vredni izvori podataka koji mogu dopuniti instrumentalne zapise, i da su mere za smanjenje gasova sa efektom staklene bašte hitne kako bi se umanjili rizici povezani sa daljim zagrevanjem.
Izvori: Nature Climate Change (rad autora), Associated Press, LiveScience, New Scientist, Grist.
Pomozite nam da budemo bolji.
