Studija objavljena u Nature upozorava da su rizici od ekstremnih solarnih oluja verovatno potcenjeni zbog sistematske greške u merenju sunčevog vetra. Istraživači iz NASA i Lancaster University analizirali su više od milion merenja u Zemljinoj orbiti i otkrili direktnu vezu između jačine sunčevog vetra i atmosferskih struja. Rezultat znači da uticaji na satelite, GPS i elektro-mreže mogu biti ozbiljniji tokom ekstremnih događaja, pa modeli za procenu rizika treba da uzmu ovo u obzir.
Studija u Nature: Rizici ekstremnih solarnih oluja mogu biti znatno veći nego što se misli
Illustration of solar wind streaming from a fuming sun drives auroras bright enough to be seen far from the poles, a dazzling signature of an extreme geomagnetic storm. (Nithin Sivadas / NASA / GSFC via SWNS)
Nova studija upozorava da se rizici od potencijalno razarajućih solarnih oluja verovatno potcenjuju zbog sistematske greške u merenju sunčevog vetra.
(Photo by Zelch Csaba via Pexels)
Naučnici ističu da posledice izuzetno jakog svemirskog vremena po tehnološku infrastrukturu i bezbednost ljudi na Zemlji mogu biti veće nego što se do sada pretpostavljalo. Solarne oluje mogu poremetiti rad satelita, GPS-navigaciju i visokofrekventne radio-prenose, izazvati obimne prekide u snabdevanju električnom energijom i povećati izloženost astronauta i avio-osoblja jonizujućem zračenju. Takođe, intenzivne aurore mogu postati vidljive daleko od polova.
(Photo by Giona Mason via Pexels)
Šta je novo u istraživanju
Istraživanje, objavljeno u časopisu Nature, predvodio je Nithin Sivadas iz NASA, uz koautorku Mariu Walach sa Lancaster University u Ujedinjenom Kraljevstvu. Tim je analizirao više od milion merenja sunčevog vetra prikupljenih od strane NASA-inih satelita u Zemljinoj orbiti i došao do zaključka da nema očigledne gornje granice u odgovoru Zemljinog gornjeg sloja atmosfere na pojačani sunčev vetar.
Extreme geomagnetic storms are temporary disturbances in the plasma and magnetic field around the Earth. (Nithin Sivadas / NASA / GSFC via SWNS)
Dosadašnje posmatranje pokazivalo je da kako sunčev vetar jača, električne struje u gornjim slojevima atmosfere rastu do određene vrednosti, a zatim se u proseku stabilizuju. Autori tvrde da je ta navodna "gornja granica" iluzija nastala zbog nesigurnosti merenja — većina podataka o ekstremnim događajima dolazi sa sondi pozicioniranih u Lagrangeovoj tački L1, koja je približno milion milja bliža Suncu nego Zemlja.
(Photo by Erkan Utu via Pexels)
Zbog efekta regresije ka srednjoj vrednosti i razlika u putanji i prostornom rasporedu solarnih erupcija, vetrovi izmerenI u tački L1 često se statistički razlikuju od onih koji zapravo stižu do Zemlje, što ume da prikaže slabljenje ekstremnih događaja. Kada se umesto toga koriste neposredna merenja u Zemljinoj blizini, veza između jačine sunčevog vetra i atmosferskih struja postaje direktnija i linearna.
Maria Walach: Magnetno polje naše planete dobro nas štiti u većini slučajeva, ali u ekstremnim događajima mogu se desiti ozbiljne posledice — sateliti mogu izgubiti orbitu, a komunikacija i GPS mogu prestati raditi.
Autori upozoravaju da, ako ne postoji jasno utvrđena gornja granica odgovora Zemlje, modeli i planovi za pripremu na ekstremne scenarije moraju uzeti u obzir mogućnost daleko jačih uticaja. Iako su takvi ekstremni događaji retki, upravo zato imamo ograničen broj direktnih merenja i veću neizvesnost u proceni rizika.
Nithin Sivadas: Verovatnoća ne raspoređuje podatke simetrično oko merenja — to znači da rizici svemirskog vremena mogu biti sistematski potcenjeni.
Zaključak studije je jasan: potrebno je više podataka blizu Zemlje i opreznije modelovanje ekstremnih događaja kako bi se adekvatno procenili rizici po satelite, komunikacione sisteme, navigaciju i elektrodistributivne mreže.
Pomozite nam da budemo bolji.
