319 Lantern-ajkula Otkriva Ranljivost Dubokog Jadrana: Mladunci i Trudne Ženke Na 450–650 m

Prvi put kada je mreža izvučena iz crne dubine, bilo je neposredno pred izlazak sunca. Umesto očekivanog blata i razlomljenih školjki, posada je zatekla stotine sitnih tela sa svetlećim trbušnim delovima i velikim očima prilagođenim mraku — svilenkaste lantern-ajkule (Etmopterus spinax).

Šta su istraživači zabeležili

Monitoring zasnovan na ribarskim podacima u reonu Vlorë (Albanija) u periodu 2023–2025. zabeležio je ukupno 319 jedinki Etmopterus spinax. Ulovi su zabeleženi na dubinama između 450 i 650 m (1.476–2.133 ft), a vrsta se pojavljivala dosledno u izvlačenjima dubljim od ~500 m (1.640 ft), ponekad u ulovima većim od 50 jedinki.

Dokazi o odgajalištu

U uzorcima su pronađeni novorođenčad, mladi jedinci i trudne ženke, što snažno upućuje da delovi gornjeg jadranskog kontinentalnog kosina mogu funkcionisati kao važna zona za odgajanje mladih ovih ajkula.

Uticaj ribarskih alata

Jedno od najznačajnijih otkrića je razlika u stopi preživljavanja između alata: ajkule uhvaćene u vučnim mrežama imale su 100% mortalitet do momenta ukrcavanja, dok su neke jedinke uhvaćene na dugolinijama bile žive pri podizanju na brod. Ova razlika naglašava da način lova može biti podjednako važan kao i obim ribolova, naročito u spororastućim dubokomorskim populacijama.

Genetika i populaciona struktura

Analiza mitohondrijskog COI gena otkrila je umerenu genetsku raznolikost i šest ranije nepoznatih haplotipova. To sugeriše da je jadranska populacija delimično izolovana, ali i da postoje znaci razmene jedinki — odnosno nijansiran obrazac povezanosti i ograničenja kretanja.

Širi ekološki i upravljački kontekst

Otkriće da se 319 jedinki dosledno pojavljuje i da reproduktivno aktivne jedinke koriste rejon kao moguću zonu za odgajanje postavlja pitanje naših osnovnih pretpostavki o dubokomorskoj stabilnosti. Dubokomorske vrste poput lantern-ajkula rastu sporo, kasno dostižu polnu zrelost i rađaju malo potomaka — strategije koje ih čine posebno ranjivim na širenje industrijskog ribolova na većim dubinama.

U praksi, mapiramo ova staništa dok ih već izlažemo vađenju biomase — što povećava rizik da promene u populacijama prepoznamo tek kada su već daleko napredovale.

Promena tehnika ribolova (npr. ograničavanje vučnih mreža na određenim zonama ili favorizovanje manje štetnih metoda) i određivanje zonalnih ograničenja mogu pomoći u smanjenju neposrednog mortaliteta i očuvanju reproduktivnih centara. Dalja istraživanja bi trebalo da se fokusiraju na prostornu ekologiju, dinamiku regrutacije i genetsku povezanost populacija kako bi se definisale efikasne mere zaštite.

Zaključak: Podaci o 319 lantern-ajkula u gornjem Jadranu menjaju našu sliku dubokomorskog biodiverziteta u regionu i jasno ukazuju da su ove zajednice prisutnije i ranjivije nego što se mislilo. Hitno su potrebne bolje informacije i upravljačke mere koje će smanjiti namerni i slučajni pritisak industrijskog ribarstva na ove osetljive populacije.