Istraživači sa University of Minnesota stvorili su SpudCells — sintetičke DNK strukture izvedene iz molekula krompira koje u Petrijevoj posudi pokazuju ponašanja slična ćelijama. Dr Kate Adamala tvrdi da je to dokaz da molekuli mogu oponašati živa ponašanja, dok stručnjaci vide potencijal za farmaceutska istraživanja i smanjenje testiranja na životinjama. Međutim, SpudCells imaju ograničenu sposobnost sinteze proteina i slabu pouzdanost u repliciranju DNK, pa su daleko od prenošenja naslednih karakteristika kroz generacije.
Igranje Boga Sa Krompirom: SpudCells Donose Sintetički Život Korak Blizu
Naučnici iz University of Minnesota razvili su sintetičke DNK strukture nazvane SpudCells — laboratorijske „blob“ formacije koje, prema istraživanju, u Petrijevoj posudi mogu da se hrane i pokazuju naznake umnožavanja. Rad izaziva i uzbuđenje zbog potencijala za biomedicinska istraživanja i zabrinutost zbog etičkih implikacija razvoja materijala koji oponašaju žive ćelije.
O istraživanju
Istraživači su koristili molekularne komponente izvedene iz krompira kako bi konstruisali osnovne strukture SpudCells. Te strukture su stavljene u okruženje koje oponaša ćelijsku „embrionalnu“ tečnost — bogatu hemijskim supstancama koje omogućavaju prenos energije i osnovne biokemijske reakcije. U tom okruženju SpudCells formiraju strukture koje podsećaju na ribosome i pokušavaju da sastavljaju proteinske omotače i kopiraju svoje genome.
„Ovo je dokaz principa da molekuli mogu reconstituisati ponašanja koja smo do sada povezivali samo sa prirodnim živim ćelijama,“ kaže dr Kate Adamala, vođa studije. "Ako želimo da inženjerujemo biologiju, moramo tačno razumeti svaki deo planka kako bismo znali šta menjamo."
Mogućnosti i primene
Po mišljenju prof. T. Ellis (Imperial College), ovakve sintetičke strukture mogu pomoći u razumevanju rasta ćelijskog ciklusa, testiranju novih lekova i smanjenju testiranja na životinjama. Pošto SpudCells nisu u potpunosti „žive“ u tradicionalnom smislu, oni mogu poslužiti kao sigurniji model za eksperimente koji su rizični ili etički problematični za ispitivanje na organizmima.
Ograničenja i oprez
Autori naglašavaju značajna ograničenja: SpudCells trenutno imaju slabu sposobnost sinteze proteina i često ne repliciraju tačne DNK sekvence, pa je prenos nasleđa kroz više generacija malo verovatan. To znači da su, bar za sada, daleko od kompleksnosti ljudskih ćelija ili samoodrživih živih organizama. Rad je već predmet recenzije i reprodukcije u drugim laboratorijama, od Stanforda do University of Exeter.
Istovremeno, istraživanje otvara širi etički dijalog: kako tretirati entitete koji oponašaju ćelijska ponašanja, koje granice postaviti pri inženjeringu sintetičke biologije i kako regulisati upotrebu takvih modela u medicini i industriji.
Zaključak: SpudCells predstavljaju važan korak u proučavanju minimalnih komponenti života i u razvoju sigurnijih modela za eksperimentisanje, ali su daleko od stvaranja samostalnih, „živih“ organizama. Naredni koraci uključuju poboljšanje tačnosti sinteze proteina, reproduktivne pouzdanosti i široku naučnu i etičku raspravu o primeni.
Pomozite nam da budemo bolji.
