Kako se svemirske misije produžavaju i planira kolonizacija drugih svetova, pitanje smrti u svemiru postaje praktično i emotivno važno. U niskoj Zemljinoj orbiti ili na Mesecu telo se često može vratiti kući u satima ili danima, dok na misijama ka Marsu brz povratak nije moguć i telo bi verovatno bilo očuvano u letelici do završetka misije. Izloženost vakuumu ili tankoj atmosferi vodi ka gotovo trenutnoj smrti, a kremacija i sahrana na Marsu su nepraktični zbog potrošnje energije i rizika od biokontaminacije.
Šta se događa ako neko umre u svemiru? Kako bi se čuvalo telo na ISS‑u, Mesecu i Marsu
An artist's depiction of two astronauts on Mars.cokada/E+ via Getty Images
Pitanje šta se događa sa telom ako neko umre tokom svemirske misije može delovati morbidno, ali je praktično i važno za planiranje budućih misija i mogućih naselja van Zemlje. Kako misije postaju duže i češće, svemirske agencije i privatne kompanije moraju imati jasne protokole za takve situacije.
Iskustvo iz dosadašnjih misija
Od početka ljudskih svemirskih letova pre više od 60 godina, poginulo je ukupno 20 ljudi: 14 u nesrećama američkog svemirskog šatla (1986. i 2003.), tri kosmonauta u misiji Soyuz 11 (1971.) i tri astronauta u požaru na lansirnoj rampi misije Apollo 1 (1967.). Iako je broj relativno mali, planovi za Mesec (posade moguće od 2025.) i Mars znače da treba unapred razraditi procedure za smrt i zbrinjavanje tela.
Smrt u pritisnutom okruženju (npr. ISS)
Ako smrt nastupi u hermetički zatvorenom prostoru letelice ili na Međunarodnoj svemirskoj stanici, u većini scenarija posada može vratiti telo na Zemlju u relativno kratkom roku — često u satima ili danima — koristeći povratne kapsule i postojeće protokole. U takvim slučajevima primarni cilj je bezbedan povratak žive posade i završetak misije.
In the future, NASA and other space agencies, along with private industry, hope to establish colonies on Mars.janiecbros/E! via Getty Images
Smrt izložena vakumu ili bez skafandra
Ako bi neko izašao u otvoreni svemir bez skafandra, ili izašao na Mesec ili Mars bez zaštite, posledice su skoro trenutne: zbog naglog pada pritiska nemoguće je disati, a telesne tečnosti mogu početi da isparavaju (fenomen koji se opisuje kao "kipenje" u uslovima vakuuma). Na Mesečevoj površini efekti su slični zbog skoro odsustva atmosfere; na Marsu, zbog veoma tanke atmosfere i nedostatka kiseonika, posledice su takođe fatalne, uz dodatne opasnosti od zračenja i toksične prašine.
Scenariji: Mesec vs. Mars
Na Mesecu bi, zbog relativno kratkog vremena povratka, najverovatnije bila moguća brža repatrijacija tela kući (dani). Za misiju ka Marsu, gde put traje mesecima i cela ekspedicija može trajati nekoliko godina, neposredan povratak nije moguć. U takvom slučaju telo bi verovatno ostalo u letelici do kraja misije, smešteno u odvojenom delu ili u specijalnoj hermetičkoj kesi za tela. Stabilna temperatura i kontrolisana vlaga unutar letelice mogu pomoći u očuvanju, ali logistički i emotivni teret za preostalu posadu ostaje značajan.
Zašto kremacija ili sahrana na Marsu nisu praktični
Kremacija zahteva velike količine energije — resurs koji je ograničen i vredan za preživljavanje posade — pa je nepraktična na Marsu. Sahranjivanje na mestu nosi rizik da se Zemljini mikrobi i organizmi prenesu i zagađuju martovsku površinu, što je problem i s aspekta zaštite naučnih istraživanja i planetarne zaštite. Zbog toga je preferirana opcija očuvanje tela u zapečaćenom kontejneru do povratka na Zemlju.
Emocionalni i administrativni aspekti
Osim fizičkog zbrinjavanja, podjednako važni su psihološka podrška posadi, komunikacija sa porodicama na Zemlji i jasni administrativni protokoli (prijava smrti, transport i ceremonijalne procedure). Planiranje ovih aspekata biće ključno za humane i održive misije na daleke destinacije.
Autor: Emmanuel Urquieta, Baylor College of Medicine. Tekst je prenešen iz The Conversation. Prilagodio i preveo: urednik.
Pomozite nam da budemo bolji.
