U selu Mia na obodu Seula, 86-godišnja Song Oh-soon jedna je od poslednjih slepih proricateljki koja i dalje radi bez interneta, oslanjajući se na brajevo i tradicionalne metode. Industrija proricanja u Južnoj Koreji procenjena je na oko 1,4 biliona vona, ali mnogi klijenti prelaze na AI-aplikacije poput ChatGPT-a i Gemini-ja. Iako tehnologija pruža brzinu i pristupačnost, Song naglašava da ljudsko slušanje i iskustvo ostaju teško zamenljivi.
Kako AI Odlazi Klijente: Selo Slepih Proricatelja Na Ivici Seula
Song Oh-soon, 86, is one of the last members of a South Korean community of visually impaired fortune-tellers (GREG BAKER)
Na obodu Seula, selo Mia, nekada poznato po desetinama slepih proricatelja, prolazi kroz tiho propadanje dok klijenti prelaze na jeftina ili besplatna AI rešenja. Među poslednjima je 86-godišnja Song Oh-soon, koja i dalje radi van mreže koristeći brajevo i tradicionalni sistem „Četiri stuba sudbine”.
Tišina umesto gužve
Selo je u najboljem periodu imalo 70–80 praktičara; danas ih je ostalo manje od 20. Mnoge radnje stoje zatvorene, a uske uličice kriju izbledela obeležja "tradicionalnih kuća proricanja". Songovo malo savetovalište služi i kao dom — često ga posećuje samo tišina.
Zašto klijenti odlaze
Procene pokazuju da je korejska industrija proricanja vredna oko 1,4 biliona vona (oko 986 miliona dolara) u 2024. godini, ali model konzumiranja usluga se menja. Mnogi koriste mobilne aplikacije i AI čatbotove poput ChatGPT i Gemini za brza i jeftina čitanja. Dok su Songine sesije naplaćivane oko 50.000 vona, AI opcije često koštaju daleko manje ili su besplatne.
Čovek naspram algoritma
Song ističe da njeno četiri decenije dugog iskustva i pažljivo slušanje ne mogu lako da zamene mašine. "Bilo je ljudi koji su dolazili ovde želeći da umru. Ubedila sam ih da nastave da žive", kaže ona, podsećajući na ljudsku dimenziju savetovanja koju algoritmi teško dostižu.
"Ne mislim da ljudi manje veruju u proricanje. Ali danas gledaju online, pa ne dolaze do nas." — Song Oh-soon
Kontekst i istorija
Selo Mia nastalo je 1966. godine; prvi slepi proricatelj naselio se tu i stvorio tradiciju koja je rasla kako je Seul ekonomski napredovao sedamdesetih i osamdesetih. Za mnoge slepe žene, proricanje je bilo jedno od retkih zanimanja dostupnih zbog diskriminacije i ograničenih mogućnosti zapošljavanja.
Šta ovo znači za kulturnu baštinu
Pad poseta otvara pitanje očuvanja nematerijalne kulturne baštine — ne samo zanata proricanja, već i zajednica koje su se oko njega razvijale. Ipak, Song ostaje optimistična: veruje da sudbina nije fiksna i da napor i mudre odluke donose sreću.
Zaključak: Priča o selu Mia nije samo o tehnologiji koja menja tržište usluga, već i o ljudima, izolaciji i pokušaju da se očuva tradicija u dobu kada algoritmi postaju prvi izbora mnogih. Moglo bi postojati mesto za suživot – AI za brzinu i dostupnost, i ljudska savetovanja za empatiju i dubinu.
Pomozite nam da budemo bolji.
