Mlečni put se 'talasa': Gaia otkriva ogroman vertikalni talas u galaktičkom disku

Nova analiza podataka misije Gaia otkriva da spoljašnji delovi diska Mlečnog puta pokazuju koherentan, veliki vertikalni talas — kao da je galaktički disk naboran i još uvek odzvanja od prošlog događaja.

Šta su istraživači pronašli?

Tim predvođen Eloisom Poggio iz Italijanskog nacionalnog instituta za astrofiziku ispitivao je vertikalne pokrete zvezda u spoljnim delovima galaktičkog diska koristeći podatke iz Gaia DR3 i dodatne preglede. Analizom dve različite populacije zvezda, istraživači su otkrili jasan, talasni obrazac kretanja – naizmenične zone izbočenja i udubljenja koje podsećaju na talase na vodi.

Koje zvezde su korišćene?

Ispitana su dva uzorka:

• oko 17.000 mladih džinovskih zvezda do ~23.000 svetlosnih godina od Sunčevog sistema;
• oko 3.400 Cefeida (Cepheid) promenljivih zvezda do ~49.000 svetlosnih godina.

Pošto je zvezdani disk Mlečnog puta širok oko 100.000 svetlosnih godina, ovi uzorci daju dobru pokrivenost spoljnjih delova diska.

Kako su merenja izvedena?

Istraživači su koristili Gaia DR3 za trodimenzionalne položaje i kinematiku zvezda, te izračunali vertikalne brzine (kretanje gore-dole u odnosu na galaktičku ravan). Oba uzorka pokazuju isti koherentan obrazac: amplituda „nabora" raste kako se udaljavamo od centra galaksije, što znači da su izbočenja iznad i ispod ravni izraženija u spoljnjim regionima.

"Ovo opaženo ponašanje je u skladu sa onim što bismo očekivali od talasa," kaže E. Poggio.

Mogući uzroci

Tačan izvor talasa nije potvrđen, ali među glavnim kandidatima su:

• susret ili proboj patuljaste galaksije Sagitarijus (Sagittarius) kroz disk Mlečnog puta, koji bi delovao poput kamena bačenog u vodu;
• veza sa Radcliffe talasom — nedavnim otkrićem velikog gasovitog filamenta od oko 9.000 svetlosnih godina — mada je Radcliffe talas manji i nalazi se u drugom delu diska, pa veza nije jasna.

Zašto je ovo važno?

Otkriveni vertikalni talas potvrđuje da Mlečni put nije statičan niti potpuno ravan, već živa i dinamična struktura koja čuva zapise o prošlim gravacionim interakcijama. Mlađe zvezde verovatno su nasledile kinematiku gasa iz kog su nastale, pa detektovanje talasa u tim populacijama može osvetliti ponašanje gasovitog dela diska.

Šta sleduje?

Tim očekuje da će sledeće veliko izdanje podataka, Gaia DR4, koje je najavljeno za decembar 2026., pružiti znatno veći i precizniji skup podataka kojim će se moći detaljnije testirati poreklo talasa i njegova prostorna svojstva.

Istraživanje je objavljeno u časopisu Astronomy & Astrophysics.