Džejn Gudol: apel za buduće generacije

Prolazimo kroz teške periode — politički, društveno, a naročito ekološki. Hiljadama godina rani ljudi, poput većine životinjskih vrsta, živeli su u ravnoteži s prirodom: lovci‑sakupljači uzimali su samo ono što im je bilo potrebno za preživljavanje. Kako su populacije rasle, zahtevi prema prirodnim resursima postajali su sve veći i na kraju neodrživi.

U mnogim slučajevima potreba je prerasla u pohlepu. Previše ljudi ostalo je zarobljeno u materijalističkom pogledu na svet, verujući da je uspeh jednak gomilanju bogatstva. Postojala je nerealna ideja o beskrajnom ekonomskom rastu na planetu sa ograničenim resursima. Milijarde ljudi udaljile su se od prirode i žive u virtuelnom svetu koji oblikuju tehnologija i ekrani.

Šta sam naučila posmatrajući šimpanze

Veći deo svog života posvetila sam proučavanju izvanrednih životinja s kojima delimo — ili bismo trebali deliti — ovu planetu. Razumela sam složenost ekosistema: svaka životinja i biljka su međusobno povezani i imaju svoju ulogu u kompleksnoj mreži života. Šimpanze koje smo ja i moj tim posmatrali i štitili od 1960. godine veoma su slične nama: žive više od 60 godina, imaju različite ličnosti, stvaraju bliske porodične veze i koriste i prave alate. Pokazuju emocije nalik našima: ljubav, saosećanje, radost, tugu. Žive u složenim zajednicama, ponekad su teritorijalne, mogu biti i brutalne i izuzetno nežne.

Postoji jedna velika razlika koja nas odvaja od šimpanzi i drugih životinja — eksplozivan razvoj našeg intelekta. Iako su mnoge vrste — velike primate, slonovi, kitovi, ali i pacovi, svinje, ptice, hobotnice i neki insekti — znatno inteligentnije nego što se nekada mislilo, naš um nam je omogućio istraživanje svemira, dubina okeana i stvaranje interneta i veštačke inteligencije.

Međutim, ako smo najinteligentnije biće na Zemlji, ne možemo tvrditi da smo i najmudriji: uništavamo svoj jedini dom. Izgubili smo mudrost koju primeri mnogih autohtonih naroda i dalje pokazuju — oni donose velike odluke tek nakon što razmotre kako će one uticati na buduće generacije.

Nije sve izgubljeno — priroda može da se oporavi

Dobra vest je da počinjemo da koristimo svoj um da bismo popravili mrežu života. Razumevanjem složenosti prirodnog sveta bolje možemo sarađivati i tražiti načine da saniramo štetu koju činimo. Put na kome smo bili — neodrživa potrošnja i uništavanje prirodnih resursa — doveo nas je do krize: povećanje ugljen‑dioksida i drugih gasova staklene bašte menja klimu; vrste izumiru alarmantnom brzinom; šume su seče, močvare se isušuju, koralni grebeni bele, travnjaci nestaju.

Iako ne možemo u potpunosti vratiti sve što je izgubljeno, mnogo toga se može obnoviti. Priroda, kada joj se pruži prilika, ima neverovatnu sposobnost regeneracije: šume se mogu obnoviti, reke ponovo postati čiste, a životinjama — čak i onima na ivici izumiranja — može se dati nova šansa vraćanjem u obnovljena staništa.

Generation Restoration Tima Kristofersena poziv je na akciju i mapa puta koju možemo slediti da bismo sanirali štetu i obezbedili bolji svet za buduće generacije.

Šta konkretno treba da radimo

Pokret ka planetarnoj obnovi nije samo naučno‑tehnički izazov — mi već znamo šta treba da se radi i imamo alate. Stvarni izazov je promena načina razmišljanja i prioriteta. Ključne mere uključuju:

• Smanjenje neodrživih stilova života i rasipanja resursa.
• Ublažavanje siromaštva i pružanje održivih izvora prihoda lokalnim zajednicama.
• Preoblikovanje industrijske poljoprivrede kako bi se smanjila upotreba pesticida, herbicida i veštačkih đubriva.
• Smanjenje zagađenja i otpada, i ulaganje u obnovljive izvore energije.
• Uključivanje lokalnih i autohtonih zajednica kao punopravnih partnera u očuvanju prirode.

Kada lokalne zajednice imaju koristi od očuvanja prirode, postaju naši saveznici. To je dokazano programima zajedničkog očuvanja Instituta Džejn Gudol u šest zemalja, gde radimo na zaštiti šimpanzi i njihovih šumskih staništa.

Nadanje i odgovornost

Mladi ljudi već vode promene — organizuju se, zahtevaju političku odgovornost i podstiču inovacije. Ali ne mogu sami. Svako od nas, pa i poslovni sektor i političari, mora preuzeti deo odgovornosti: kada građani i kompanije demonstriraju urgentnost, donositelji odluka će slediti.

Ekonomija zasnovana isključivo na beskonačnom rastu više ne može biti naš jedini cilj. Moramo uravnotežiti ljudske potrebe sa očuvanjem planeta. Ako ne preduzmemo hitne mere, ljudska vrsta nije pošteđena rizika izumiranja.

Kontakt: letters@time.com