Raznolikost oblika i veličina pasa postojala je najmanje pre 11.000 godina

Raznolikost pasa stara više milenijuma

Psi danas imaju neverovatan spektar oblika i veličina — od sićušnih mopsa, pekinezera i pomeranaca do impozantnih irskih vučjih pasa, doga i svetih Bernarda. Novo istraživanje objavljeno u časopisu Science pokazuje da je ova morfološka raznolikost počela mnogo pre pojave modernih pasmina i formalnog uzgoja.

Šta su naučnici uradili?

Istraživači su analizirali 643 lobanje (modeli i stvarni primerci) domaćih pasa i vukova starosti do oko 50.000 godina. Konkretno, obuhvaćeno je 158 savremenih pasa, 86 savremenih vukova, 281 drevnih pasa i 118 drevnih vukova. Tro-dimenzionalne analize ukazale su da su prepoznatljive „domaće“ morfologije prisutne već pre ~11.000 godina, između ostalog na osnovu tri lobanje pronađene na nalazištu u ruskom selu Veretje.

„Naše istraživanje pokazuje da je značajna kranijalna diverzifikacija već bila utemeljena u praistoriji,“ rekao je Allowen Evin (Univerzitet u Montpellieru, CNRS), koautor studije.

Glavni nalazi

Analize su pokazale da su se lobanje pasa tokom procesa pripitomljavanja proporcionalno skratile i proširile u odnosu na vukovske. Iako istraživanje ne beleži ekstremne oblike karakteristične za neke moderne pasmine (npr. buldog, mops), psi iz mezolitika i neolita već su predstavljali približno polovinu kranijalne raznolikosti koju imamo danas.

„Ne vidimo ekstremne morfologije savremenih rasa, ali rana regionalna diverzifikacija jasno je povezana sa različitim ekološkim i kulturnim uslovima širom Evroazije,“ rekla je Carly Ameen (Univerzitet Exeter), koautorka studije.

Širi kontekst

Pas je prvi pripitomljeni sisar i njegovo poreklo i vreme pripitomljavanja i dalje su predmet naučne debate. Međutim, nema sumnje da su psi vekovima bili multifunkcionalni partneri ljudi — korišćeni za lov, čuvanje stada, vuču sanki, stražu, ali i u simboličkim i društvenim ulogama.

Važno ograničenje: istraživanje se zasniva isključivo na morfologiji lobanje, pa ne može da utvrdi boju dlake, tačnu telesnu veličinu ili ponašanje i ne identifikuje današnje pasmine u arheološkom zapisu.

Zaključak

Studija menja ranije shvatanje da su velike razlike među psima nastale tek u poslednja dva-tri veka. Umesto toga, znatna fizička raznolikost razvijala se postepeno već u praistoriji, pod uticajem funkcionalnih potreba i regionalnih kulturnih praksi.