Digitalna endoskopska analiza i 3D rekonstrukcija nosne šupljine "Altamura Mana" pokazuju da unutrašnje strukture (etmoid, vomer, donje nosne školjke) nisu značajno različite od struktura kod modernih ljudi. Iako skelet ukazuje na prilagodbe hladnijoj klimi, nos sam po sebi ne pokazuje jasne anatomske prilagodbe za zagrevanje vazduha. Nalaz otvara pitanje veće varijabilnosti unutar vrste i sugeriše da veliki nosovi mogu biti funkcionalno, a ne striktno klimatsko prilagođeni rešenje.
Neandertalski nos nije prilagođen da 'zagreva' vazduh — nova analiza "Altamura Mana"
Sažetak
Digitalna analiza izuzetno očuvanih kostiju nosa iz lobanje poznate kao "Altamura Man" dovodi u pitanje dugu teoriju da su neandertalski nosovi evoluirali posebno radi zagrevanja i vlaženja vazduha u hladnim, suvim uslovima. Studija objavljena u PNAS koristi endoskopiju i 3D fotogrametriju da po prvi put prikaže kompletne unutrašnje strukture nosne šupljine kod neandertalca.
Poreklo i metodologija
Lobanja "Altamura Mana", jedan od najsačuvanijih neandertalskih skeleta, otkrivena je 1993. u pećini kod Altamure na jugu Italije. Kost je ostala u pećini i sačuvana pod slojem kalcita, zbog čega istraživači nisu vadili fosil iz stene. Tim Costantina Buzija (Univerzitet u Perugiji) primenio je metodu "virtuelne paleoantropologije": endoskopske sonde su snimile unutrašnjost nosne šupljine, a dobijeni video i fotografije su rekonstruisani u 3D modele.
Ključni nalazi
Analiza je otkrila da su delovi nosa koji su ranije nedostajali u drugim nalazima — etmoidna kost, vomer i donje nosne školjke (konhe) — kod Altamura Mana slični onima kod savremenih ljudi. To znači da ne postoje jasne jedinstvene morfološke osobine koje bi potvrdile raniju hipotezu da su neandertalci imali posebnu anatomiju nosa isključivo radi termoregulacije u hladnim klimama.
"Opšti oblik nosne šupljine i nosačkog otvora kod Neandertalaca prati prilično konzistentan trend... počinje relativno veliko, a tokom evolucije postajalo je još veće," kaže Costantino Buzi.
Iako ostatak kostura Neandertalca pokazuje tipične adaptacije za hladniju klimu (kraći udovi, čvršća građa), unutrašnje strukture nosa kod Altamura Mana ne potvrđuju ideju o specijalnoj adaptaciji koja služi prvenstveno za zagrevanje vazduha.
Širi kontekst i ograničenja
Nezavisni stručnjak Todd Rae (Univerzitet Sussex) ističe da su dve od tri ranije navodne jedinstvene osobine neandertalske nosne šupljine izostale u ovom primeru, što ukazuje na veću intra-specijsku varijabilnost nego što se mislilo. Buzi upozorava da je dokaz baziran zasad na jednom jedinom uzorku unutrašnjih struktura, pa su potrebne daljnje analize drugih nalazišta pre nego što se donesu konačni zaključci.
Zaključak
Umesto da tumačimo veliki neandertalski nos isključivo kao hladno-adaptaciju, korisnije je videti ga kao funkcionalno rešenje za regulaciju temperature i vlažnosti vazduha u organizmu koji je imao velike energetske i respiratorne potrebe. Više faktora — ekoloških pritisaka i bihevioralnih/uslovnih ograničenja — verovatno je oblikovalo neandertalsko lice tokom kasnog plejstocena.
Izvori: PNAS (studija objavljena 17. novembra), izjave za Live Science, Univerzitet u Perugiji, Univerzitet Sussex.
Pomozite nam da budemo bolji.
