Profesorica Rebecca Eynon sa Oksforda poziva na kurikulum o AI zasnovan na tri stuba: kritičnosti, inkluziji i odgovornosti. Istraživanje pokazuje da mnogi učenici nemaju osnovne digitalne veštine, a nastavnici nisu sigurni kako da uključe digitalnu pismenost u nastavu. Predlaže praktične dizajn-projekte koji povezuju tehnologiju sa društvenim kontekstom, ali upozorava da teret rešavanja sistemskih problema ne sme pasti samo na mlade — vlade i kompanije moraju deliti odgovornost.
Kako škole mogu da nauče đake da oblikuju AI — tri ključne lekcije od profesorice iz Oksforda
Profesorica iz Oksforda: škole treba da uče đake da oblikuju, a ne samo da se prilagođavaju AI
Profesorica Rebecca Eynon iz Oxford Internet Institute i Oksfordovog Departmana za obrazovanje upozorava da nastavni pristup veštačkoj inteligenciji (AI) u školama često ostaje površinski — fokusiran na preživljavanje promena umesto na aktivno oblikovanje tehnologije koja utiče na živote mladih.
„AI nije samo nešto na šta treba reagovati, već nešto što ljudi treba aktivno da oblikuju u odnosu na vrste obrazovanja i društva koje želimo.“ — Rebecca Eynon
Tri stuba predloženog kurikuluma
- Kritičnost: Učenici treba da razviju sposobnost da prepoznaju kako AI funkcioniše, kako nastaje pristrasnost u algoritmima i kako se šire dezinformacije.
- Inkluzija: Nastava treba da bude dostupna širokom spektru učenika i da kroz praktične zadatke pokaže kako tehnologija utiče različito na različite zajednice.
- Odgovornost: Pored tehničkih veština, učenici treba da razumeju etičke, pravne i ekološke posledice tehnologije i ko snosi odgovornost za promene.
Šta istraživanje pokazuje
Istraživanje u okviru projekta Towards Equity-Focused EdTech ukazuje da mnogi mladi nemaju osnovne digitalne veštine koje odrasli često podrazumevaju — npr. upravljanje fajlovima ili slanje mejlova — dok nastavnici nisu sigurni kako i gde da uključe digitalnu pismenost u kurikulum.
Praktični pristupi u učionici
Eynon predlaže uključivanje praktičnih projekata dizajna: učenici mogu analizirati primere pristrasnosti u sistemima, pokušati da isprave probleme u manjim prototipima ili izraditi digitalne alate koji rešavaju stvarne lokalne potrebe. Takvi zadaci povezuju tehničko znanje sa društvenim i etičkim kontekstom.
Važno je da AI-pismenost ne bude ograničena na časove računarskih nauka — principe kritičnosti, inkluzije i odgovornosti treba uvesti kroz različite predmete kako bi veći broj učenika video svoje mesto u digitalnoj budućnosti.
Ne prebacivati teret na mlade
Eynon posebno upozorava da se odgovornost za ispravljanje sistemskih problema ne sme svaljivati isključivo na učenike. Vlade, obrazovni sistemi i tehnološke kompanije moraju zajednički preuzeti odgovornost za etičke, pravne i ekološke izazove koje donosi AI — škole mogu i treba da osnaže mlade, ali ne i da ih ostave same da regulišu tehnologiju.
Zaključak: Umesto pasivnog učenja o alatima, škole bi trebalo da obrazuju kritičke, uključive i odgovorne građane koji mogu da prepoznaju i oblikuju tehnologije koje oblikuju njihov svet.
Pomozite nam da budemo bolji.
