Tajanstveni ljudski ostaci na Antarktiku: šta zaista znamo o lobanji sa Cape Shirreffa?

Od oktobra su na internetu kružile senzacionalne tvrdnje o veoma starim ljudskim ostacima pronađenim na Antarktiku. Priča je autentična, ali daleko je od „prepisivanja istorije" — radi se o fragmentima kostiju pronađenim sredinom 1980-ih na obali Cape Shirreff (ostrvo Livingston, Južne Šetlandije).

Godine 1985. čileanski biolog Daniel Navarro Torres prikupio je na plaži delić ljudske lobanje prekriven algama. Fragmente je odneo u Santiago, gde je antropolog Claudio Paredes rekonstruisao lobanju i procenio starost na približno 175 godina. Kasnijim povratcima na teren (sezona 1987–88. i 1993) pronađeni su još dva duga koštana fragmenta — dijafiza femura i još jedna duga kost. Do danas su to jedini javno poznati ostaci.

Šta antropologija kaže — starost, pol i poreklo

Paredesova procena starosti (18–25 godina) zasnovana je na zubima i stanju kranijalnih šavova, metodologiji koja je relativno pouzdana za skeletne ostatke. Utvrđivanje pola zasnovano je na osam kranijalnih karakteristika: šest je ukazivalo na ženski tip, jedna na muški, a jedna je ostala neodređena. Međutim, bez karlice — najpouzdanijeg skeletnog markera za pol — takve procene su nesigurne. Pregled iz 2023. navodi tačnost od oko 76,6% pri određivanju pola samo iz lobanje.

Procena rasnog ili etničkog porekla po kranijalnim merama danas je široko kritikovana. Terminologija iz ranijih decenija (npr. "mongoloid", "kavkazoidan") je zastarela i problematična; moderne forenzičke metode zahtevaju oprez, veće uzorke i genetske podatke. Paredes je mogao izmeriti samo 9 od 14 tada standardnih dimenzija, a postmortalne deformacije i nedostatak zuba dodatno ograničavaju pouzdanost zaključaka.

Mogući putevi do obale Cape Shirreff

Čak i pri prihvatanju procene da je reč o mladoj ženi iz ranog 19. veka, postoje realistična objašnjenja za prisustvo njenih ostataka u Južnim Šetlandijama:

• Telo nastradale na moru: brod San Telmo potonuo je 4. septembra 1819. u Drakeovom prolazu; sve posade su smatrane izgubljenima. Ako su olupine i drveni delovi doplivali do obale, isto se može dogoditi i sa delovima tela.
• Plovidba i lovci na foke: od 1820. do 1824. na Cape Shirreffu su radili britanski lovci na foke (60–75 ljudi) koji su ostavljali tragove boravka — kolibe, alate i drugo. Iako se često smatra da među njima nije bilo žena, postojale su situacije u kojima su žene bile prisutne na brodovima ili u logorima.
• Prisila ili trgovina ljudima: istorijski izvori beleže otmice domorodačkih žena u južnim regionima (npr. Tierra del Fuego, južni Pacifik), često kao prisilni pratioci ili radnice na brodovima.
• Žene prerušene u muškarce: poznati su slučajevi žena koje su se u 19. veku predstavljale kao muškarci kako bi radile na jedrilicama ili kitolovačkim brodovima.

Šta nedostaje — i šta bi rešilo dileme

Navarro je 1999. pomenuo planove za DNK-analizu svih tri koštana fragmenta, ali javno dostupnih podataka o takvim analizama nema. Moderna genetska analiza bila bi ključna za potvrdu pola, biogeografsko poreklo i eventualne veze sa istorijskim populacijama Južne Amerike ili Evrope. Bez toga, svaka dalja spekulacija ostaje nesigurna.

Postoji i geopolitični element: dok Antarctic Treaty (1959) zamrzava teritorijalne pretenzije, dokazi o ranijoj prisutnosti mogu imati simboličnu vrednost za zemlje sa interesima na jugu. To, međutim, ne menja naučne uslove potrebne za čvrste tvrdnje.

Zaključak

Nalaz lobanje i dve duge kosti na Cape Shirreffu je istinit i intrigantan, ali daleko od senzacije koja menja istoriju. Najverovatnije objašnjenje leži u kombinaciji istorijskih okolnosti (otok blizu trgovačkih i lovnih puteva početkom 19. veka) i ograničenja tadašnje forenzičke metodologije. Potrebne su savremene genetičke i kontekstualne analize pre nego što se iznesu drastični zaključci.

Preporuka: sprovesti DNK analizu i kontekstualna arheološka ispitivanja pre nego što priče postanu teorije — ili mitovi.