„Križ koji nosim“: preživeli iz Nagasakija u Novom Meksiku — svedočenja, medicinska saznanja i apel za zabranu nuklearnog oružja

9. avgusta 1945. šestogodišnja Chiyoko Motomura igrala se na verandi porodične kuće u Nagasakiju kada je začula snažan prasak i ugledala blještavi sjaj koji joj je zauvek promenio život. Sada, u 86. godini, Motomura je svoje sećanje podelila publici u biblioteci Zimmerman Univerziteta Novog Meksika tokom posete delegacije iz prefekture Nagasaki posvećene dugotrajnim posledicama atomske bombe.

„Bachiiiiing! Blještav bljesak svetlosti eksplodirao je pred mojim očima... a telo mi je snažno odbačeno u baštu. U tom trenutku moja baka se bacila preko mene i odnela me u sklonište, iako je imala komade stakla u leđima. Tišina koja je usledila i danas mi ostaje u sećanju.“

Motomura je opisala kako su dva dana posle eksplozije išli do hipocentra da traže preživele. „Pokušavala sam da pronađem rođake, ali sve što sam nalazila bili su ugljenisani leševi koje nije bilo moguće identifikovati. Tek po šaru na pantalonama prepoznala sam tetku.“ Njena baka je umrla šest meseci kasnije; Motomura kaže da nosi krivicu jer je upravo ona žrtvovala život da bi je spasla. „To je križ koji nosim već decenijama. Ja sam ono što jesam zahvaljujući životu moje bake.“

Delegacija od desetoro članova — među kojima su bili i hibakuša (preživeli atomskih napada), kao i njihovi potomci — boravila je u Los Alamosu i na Univerzitetu Novog Meksika, a potom će posetiti Havaje i Perl Harbor. U kontekstu sećanja na događaje iz avgusta 1945. organizatori su istakli važnost međunarodne saradnje u radu na zabrani nuklearnog oružja.

Medicinski uvidi i psihološke posledice

Dr Masao Tomonaga, koji je imao dve godine kada je pala bomba i čija je porodica živela blizu epicentra, govorio je o svojoj karijeri posvećenoj proučavanju dugoročnih efekata zračenja. Podsetio je da su prve godine nakon eksplozije bili naročito pogođeni deca: povećana učestalost leukemije bila je najizraženija kod onih koji su bili najbliže detonaciji, dok su slučajevi nekih drugih tipova raka rasli sporije i ostajali povišeni tokom dužeg vremenskog perioda.

Tomonaga je radio na opsežnim kohortnim studijama koje su pokazale da je višak dečje leukemije naročito izražen tokom prvih pet godina nakon izlaganja zračenju. Objašnjava da dugoročni porast nekih tumora može biti posledica oštećenja matičnih ćelija. Takođe je naglasio teške psihološke posledice: mnogi hibakuša su patili od depresije i posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) decenijama nakon događaja, što je potvrdilo i istraživanje Svetske zdravstvene organizacije iz 1995. godine.

Kako je istaknuto tokom susreta, broj preživelih iz Nagasakija i Hirošime stalno opada — danas ih je manje od 100.000 — i s vremenom će se ta zajednica sve više smanjivati, što pojačava značaj prenošenja svedočanstava i sećanja mlađim generacijama.

Radionice, umetnost i apel za sećanje

Posle predavanja održana je radionica na kojoj su učesnici delili sećanja i refleksije u manjim grupama. U Waters Room biblioteke Zimmerman bila je izložena akrilna slika umetnice Yuko Monden pod nazivom „Nagasaki“, duga više od 19 stopa, koja na jednom kraju prikazuje posleratnu razornu scenu grada, a na drugom statuu mira kao podsetnik i apel za očuvanje sećanja.

Na kraju svog izlaganja Motomura je postavila pitanje da li će njeno iskustvo ostati „samo priča iz detinjstva“ ili će se prenositi dalje. Sama je odgovorila: „Ne. Postoje mnogi sukobi u kojima životi nisu zaštićeni. Postoje i oni koji pozivaju na ponovnu upotrebu nuklearnog oružja – zato moramo pričati i povezivati se međunarodno.“