Kako je erupcija vulkana 1345. mogla pokrenuti Crnu smrt — novo multidisciplinarno istraživanje

Novo međunarodno istraživanje sugeriše da je erupcija vulkana oko 1345. godine mogla biti katalizator događaja koji su doveli do izbijanja Crne smrti u Evropi 1347–1351. Autori su kombinovali podatke iz godova drveća, hemijske zapise iz ledenih jezgara i istorijske dokumente kako bi rekonstruisali klimatske i društvene okolnosti neposredno pre pandemije.

Metodologija i dokazi

Istraživači su analizirali hiljade uzoraka godova drveća sa različitih lokacija u Evropi, nezavisne hemijske zapise iz ledenih jezgara na Grenlandu i Antarktiku, kao i administrativne spise, pisma, traktate i druge istorijske izvore. Složeni podaci ukazuju na hlađenje od dve do tri uzastopne godine odmah posle 1345. i na znake povišenih koncentracija sumpora u ledu — tipične za velike vulkanske erupcije.

Mogući lanac događaja

Prema hipotezi autora, vulkanska erupcija (verovatno iz tropskog pojasa, tačna lokacija nepoznata) stvorila je aerosole koji su smanjili pristup sunčevoj svetlosti u mediteranskom regionu. To je dovelo do neuspeha useva i gladi u nekim oblastima. Kako bi izbegle masovnu nestašicu hrane i društveni nemir, pomorske republike poput Venecije i Đenove bile su prinuđene da hitno uvoze žito iz oblasti Crnog mora.

Na tim brodovima, autori pretpostavljaju, nalazila se bakterija Yersinia pestis — uzročnik kuge — koju su prenosile buve povezane sa pacovskim populacijama. "Ušne buve pacova mogu preživeti mesecima hraneći se prašinom žita", objasnio je koautor Martin Bauch, što bi omogućilo preživljavanje i transport buva tokom plovidbe iz Crnog mora ka Italiji. Po dolasku, žito je stavljano u centralne magacine i dalje distribuirano, čime su buve dobile kontakt s ljudima i domaćim životinjama.

„U godovnim prstenovima vidimo klimatski pad — hladnije od uobičajenog tokom dve do tri godine“, rekao je Ulf Büntgen, jedan od koautora. „Nezavisni sumporni pikovi u ledenim jezgrama podržavaju hipotezu o vulkanskoj erupciji.“

Zašto su posledice bile neravnomerne?

Autori napominju da je Crna smrt pogodila regioni neravnomerno — neke oblasti izgubile su i do 60% stanovništva, dok su drugi gradovi poput Rima i Milana ostali relativno pošteđeni. Razlog može biti u tome što su veliki severnoitalijanski centri imali dovoljna lokalna žita i nisu bili toliko zavisni od hitnih uvoza kao primorski trgovački gradovi.

Ocene stručnjaka i nesigurnosti

Nezavisni stručnjaci koji nisu učestvovali u studiji pozdravili su multidisciplinarni pristup, ali ističu da hipoteza, iako uverljiva, nije definitivni dokaz: tačna lokacija erupcije nije utvrđena, a drugi faktori (poput migracija, vojne aktivnosti i druge ekološke promene) takođe su mogli doprineti širenju bolesti. Autori sami naglašavaju da je reč o verovatnom scenariju — nizu povezanih događaja koji su zajedno omogućili pandemiju.

Zaključak i implikacije

Studija, objavljena u časopisu Communications Earth & Environment, dodatno osvetljava kako klimatski događaji mogu uticati na širenje zaraznih bolesti kroz ekonomske i društvene mehanizme — u ovom slučaju preko promenjenih trgovačkih tokova i uvoza hrane. Iako ne daje konačan odgovor na sve misterije Crne smrti, rad naglašava kompleksnost odnosa između prirodnih fenomena i ljudskih društava.

Napomena: Brojčane procene smrtnosti variraju; autori navode da je u periodu 1347–1351. umrlo najmanje 25 miliona ljudi, dok je svetsko stanovništvo tada iznosilo manje od 450 miliona.