Studija objavljena u Science Advances pokazuje da se nanovlaknasti filter od polietilenimina, koji se umeće u HVAC sisteme, u laboratorijskim uslovima dokazao efikasnošću od 92,1% u uklanjanju CO2 iz unutrašnjeg vazduha. Autori procenjuju da bi globalna primena mogla smanjiti emisije za oko 596 megatona godišnje (≈130 miliona automobila), a filteri se mogu obnavljati solarnom termalnom metodom. Ipak, potrebni su pilot‑projekti i procene troškova da bi se procenila stvarna izvodljivost i uticaj na komercijalnoj skali.
Nanovlaknasti Filter Uklanja 92,1% CO2 Iz Zgrada — Mreža Ventilacija Kao Alat Za Hvatanje Ugljenika
An HVAC technician works on a ventilation system. The University of Chicago says it has developed a filter that can capture most of the CO2 in a building.
Novi nanovlaknasti filter dizajniran da se umeće u ventilacione kanale, slično HEPA filterima, može ukloniti većinu ugljen‑dioksida iz unutrašnjeg vazduha, navodi studija objavljena u časopisu Science Advances. Filteri napravljeni od polietilenimina u laboratorijskim uslovima postigli su efikasnost uklanjanja CO2 od 92,1%, što je prema autorima dovoljno da nadoknadi emisije nastale u proizvodnji i distribuciji samih filtera.
Kako funkcioniše koncept
Istraživači predlažu da se ovi „distribuirani“ filteri instaliraju direktno u postojeće HVAC sisteme zgrada. Ideja je da se iskoriste milijarde već instalisanih ventilacionih sistema širom sveta za direktno hvatanje ugljenika iz vazduha, bez potrebe za novim postrojenjima ili zauzimanjem dodatnog zemljišta.
„Svaka zgrada već ima ventilacione sisteme koji pomeraju velike količine vazduha. Integrisanjem naših filtera za hvatanje ugljenika u te sisteme, možemo ukloniti ugljen direktno iz vazduha bez izgradnje novih postrojenja ili korišćenja dodatnog zemljišta,“ rekao je Ronghui Wu, koji je vodio istraživanje.
Potencijalni uticaj
Autori procenjuju da bi globalna primena ovakvih filtera u svim zgradama mogla smanjiti emisije za približno 596 megatona godišnje — što je ekvivalent uklanjanju oko 130 miliona automobila sa puteva. Ipak, autori napominju da studija ne razmatra detaljno logistiku, troškove i izazove komercijalizacije na globalnom nivou.
Regeneracija i operativne uštede
Polietilenimin koji čini filtrirajući materijal ima visoku solarnu apsorptivnost, pa ga je moguće obnavljati metodama solarne termalne regeneracije — jednostavnim izlaganjem suncu radi oslobađanja zabeleženog CO2. Korišćeni filteri mogu se slati u centralizovana postrojenja za oslobađanje i/ili koncentraciju CO2, ili — potencijalno — za konverziju u visokovredne hemikalije i goriva.
Pored toga, smanjenje koncentracije CO2 u unutrašnjem vazduhu može smanjiti potrebu za dovodom spoljnog, svežeg vazduha kojim HVAC sistemi kompenzuju kvalitet zraka, što znači manje grejanja ili hlađenja i nižu potrošnju energije.
Ograničenja i sledeći koraci
Iako su laboratorijski rezultati obećavajući, autori ističu da je potrebno više rada na pitanjima izdržljivosti materijala, ekonomske isplativosti, učestalog održavanja, bezbednosti i realnih uslova rada u različitim klimatskim i građevinskim okruženjima. Ključni sledeći koraci uključuju pilot‑projekate u stvarnim zgradama, analize životnog ciklusa i procene troškova implementacije na velikoj skali.
Zaključak: Koncept nanovlaknastih filtera za HVAC predstavlja praktičan i skalabilan pristup za smanjenje emisija pomoću postojeće infrastrukture zgrada, ali pre široke primene potrebne su dodatne studije i testiranja u realnim uslovima.
Pomozite nam da budemo bolji.
