Nova godina u Gazi: Može li se život opet vratiti?

Gaza City – Tokom protekle dve godine prestali smo da brojimo godišnja doba, dane i tok vremena. Dani više nisu dani; život koji smo poznavali pre izbijanja rata počeo je da nestaje.

Umesto jasnog ritma, vreme se pretvorilo u niz istepatnih trenutaka — patnje, straha i neprekidne borbe za osnovno. Dok ceo svet piše o kraju 2025. i slavi nova ostvarenja, za nas u Gazi nova godina znači ulazak u treću godinu sukoba i posledica koje su ostavile neizbrisiv trag.

Krhko primirje i povratak rata

Na početku 2025. vratili smo se s nadom u severni deo Gaze, noseći suze i nevericu u ruševine svojih domova. Primirje iz januara delovalo je kao novi početak — dok smo se privikavali na povratak, šest nedelja kasnije rat se vratio, brutalniji nego ikad.

U martu su nas probudili zvuci udara koji nikad nisu potpuno utihnuli. Ovog puta je uveden i efekat gladi: blokiran je ulazak mnogih potrepština, uključujući i humanitarnu pomoć. Počeo je novi ciklus: bombardovanje, krv, mučnina i neumorna trka za jednim obrokom.

Glad, nemaština i prazne trpeze

Bajrami i praznici su prošli pored nas dok su trpeze ostajale prazne — bez kolačića, bez kafe, bez čokolade. Poliće supermarketa bile su dugo prazne. Jedan prodavac izložio je tanke prutiće slatkiša koje je njegova supruga napravila kod kuće; mali komad prodat je za 10 šekela (oko 3 dolara). Šećer i brašno postali su vredniji od zlata, prodavani po gramima.

Šetala sam sa decom u nadi da ću pronaći bar znak proslave. Iznenadila sam samu sebe što sam se, makar podsvesno, nadala da bi Bajram mogao promeniti stvarnost. Na kraju, vratila sam se kući slomljena — imala sam novca da im kupim odeću, ali ne i jedan mali kolačić.

Hunger, the weapon we never expected in Gaza [Maram Humaid/Al Jazeera]

Svaki dan preživljavanje

Dan po dan, energija je nestajala. Gubila sam volju da pišem, da slušam priče — čemu izveštavati o pokolju koji se ponavlja? Misli su mi se svele na brojanje zaliha brašna, pirinča i šećera. Kuvam sočivo na otvorenoj dimnoj vatri, brinem se za poslednju kvasnu, tražim ogrev i žudim za šoljicom kafe kao za snom.

Videli smo ljude koji su spremni da umru zbog vreće brašna, gomile koje noću idu prema punktovima pomoći, i redove pred svakim kamionom s hranom. Odlazak iz Gaze bio mi je stalna misao; sanjala sam mesto gde bi moja deca mogla jesti šta požele.

Trauma koja ostaje

„Želim da sve ovo poniženje i patnju zabeležim pod naslovom: 'Da Ne Zaboravimo'.“

Čak i sada, kad ugledam tezgu puna voća, srce mi zatreperi i molim se da to blago ponovo ne nestane. Prošli su trenuci kada su pune police supermarketâ izazvale napad panike i žurbu da se kupe sve moguće namirnice — osećaj kao da nosim blago, iako po duplo većim cenama.

Trauma je duboka: stalni presek snabdevnih linija oblikovao je kolektivni strah da će hrana ponovo nestati. Svaki udarac vrata, tresak tepiha ili zvuk kamiona vraća nas u stanje pripravnosti, spremne da čujemo zvuk rakete.

Porodična zagonetka opstanka

Jedne noći, tik pred kraj godine, pokušali smo u šali da imitiramo trend slavljenja postignuća: okupili smo se oko improvizovane sveće, bez torte i pod prigušenim LED svetlima. Rekla sam da mi je najveće postignuće zadržavanje mentalnih i psihičkih sposobnosti — crnohumorna iskrenost koja je izmamila smeh i trenutak olakšanja.

Opstajnost ovde nije ni prkos ni herojstvo. To je izdržavanje dok ti duša i razum polako bivaju izjedeni svakodnevnim preživljavanjem. Dan za danom, naša ljudskost je potrošena do tačke kada život postaje neodrživ, bez obzira koliko godina prođe.

Da ne zaboravimo: zabeležavam ove trenutke ne samo da bi opisala sopstvenu bol, već da se sećanje sačuva kao svedočanstvo — o nadi, strahu, i upornosti ljudi koji i dalje pokušavaju da žive.