Studija Univerziteta u Rochesteru, objavljena u Communications Earth & Environment, sugeriše da solarni vetar stalno prenosi čestice iz Zemljine atmosfere na Mesec, gde se talože u regolitu. Uzorci regolita sadrže azot, CO2, helijum, argon i tragove vode, što može učiniti Mesec vremenskom kapsulom atmosferske istorije. To otvara mogućnosti za rekonstrukciju atmosferske evolucije i potencijalno korišćenje lunarnih resursa za vazduh, ali su potrebne dodatne analize i tehnološka rešenja.
Solarni vetar doprema Zemljine čestice na Mesec — regolit kao vremenska kapsula i potencijalni izvor vazduha
illustration of astronaut facing moon colony - Peepo/Getty Images
Naseljavanje Meseca dugo je bilo predmet naučne fantastike i planova svemirskih agencija, ali stvaranje stalnih stanova suočava se sa velikim izazovima: Mesec nema tečnu vodu na površini, atmosfera mu je praktično odsutna, a uslovi — uključujući jače zračenje — su surovi. Osnovni uslov za ljudska boravišta bio bi pouzdan sistem za proizvodnju vazduha za disanje.
Dosadašnja logika je bila da bi za formiranje kiseoničnog okruženja na Mesecu bilo potrebno uvoziti sirovine sa Zemlje — skup i tehnički zahtevan poduhvat. Međutim, nova studija nudi drugačiju nadu: prirodni procesi već prenose neke atmosferske sastojke sa Zemlje na Luninu površinu.
illustration of solar winds and Earth's magnetic field - Naeblys/Getty Images
Šta je pokazala studija?
Rad tima sa Odeljenja za fiziku i astronomiju Univerziteta u Rochesteru, objavljen u časopisu Communications Earth & Environment u decembru 2025. godine, prikazuje rezultate računarskih simulacija i analizâ koji ukazuju da solarni vetar kontinuirano nosi naelektrisane čestice iz Zemljine atmosfere prema Mesecu, gde se one talože u regolitu.
Glavni nalaz: Atmosferske komponente koje su pronađene u uzorcima regolita (azot, ugljen-dioksid, helijum, argon i tragovi vode) mogu poticati sa Zemlje, a njihov transfer je mogao da se nastavi i nakon formiranja Zemljinog magnetnog polja.
Zašto magnetno polje pomaže
Ranije hipoteze tvrdile su da je prenos čestica prestao pre oko 4 milijarde godina kada je Zemljino magnetno polje nastalo. Novi modeli URochester tima pokazuju da, suprotno toj ideji, magnetno polje može usmeravati naelektrisane čestice duž svojih linija koje dosežu daleko u svemir — ponekad sve do lunarne orbite — i time olakšavati njihov prenos.
lunar footprint photo from Apollo 11 mission - Nasa/Getty Images
Implikacije za prošlost i budućnost
Ako su rezultati tačni, lunarni regolit bi mogao služiti kao vremenska kapsula atmosferske istorije Zemlje: analizom slojeva regolita mogli bismo rekonstruisati promene u sastavu atmosfere tokom geološkog vremena. To bi pružilo vredne podatke o uslovima koji su omogućili nastanak života i o dugoročnoj evoluciji Zemljine atmosfere.
Sa stanovišta budućih naselja, prisustvo atmosferskih elemenata u regolitu znači da su osnovni gradivni blokovi za vazduh delimično prisutni na Mesecu. Ipak, to ne znači da je problem rešen — koncentracije su verovatno niske i praktični postupci izdvajanja, skladištenja i prerade tih komponenti još nisu razvijeni.
Ograničenja i sledeći koraci
- Potrebno je više direktnih uzoraka i analiza različitih regolitnih lokacija da bi se potvrdila količina i poreklo čestica.
- Treba proceniti stvarne koncentracije i isplativost tehnika za ekstrakciju korisnih gasova iz regolita.
- Problemi kao što su intenzivno zračenje, temperaturne oscilacije i logistika gradnje stanica na Mesecu i dalje su veliki izazov.
Zaključno, novo istraživanje otvara zanimljive mogućnosti za razumevanje Zemljine atmosferske istorije i za dugoročne planove mesečnih stanica, ali je pred naučnicima i inženjerima značajan posao pre nego što se teorija pretvori u praktične tehnologije.
Reference: University of Rochester, Communications Earth & Environment, decembar 2025 — rad zasnovan na računarskim simulacijama i analizama regolita prikupljenih tokom misija poput Apola.
Pomozite nam da budemo bolji.
