Može Li „mozak u posudi“ biti svestan? Šta nam pokazuju hemisferotomije

Šta bi osećaj bio biti mozak koji je potpuno odsečen od tela i spoljnog sveta—„mozak u posudi“? Filozofi i neuroznanstvenici decenijama koriste ovu misaonu konstrukciju da ispitaju kako trofunta masa u lubanji stvara subjektivno iskustvo: misli, osećanja i osećaj sopstva. Nedavna klinička istraživanja na pacijentima koji su prošli hemisferotomiju daju empirijske naznake koje nam pomažu da ocenimo može li izolovana hemisfera biti svesna.

Šta je hemisferotomija i zašto je važna?

Hemisferotomija je hirurški zahvat kojim se preseče komunikacija jedne polutke mozga sa drugom i sa ostatkom nervnog sistema—uz očuvanje krvotoka i metabolizma. Postupa se kod teških, medikamentozno rezistentnih epilepsija kako bi se zaustavili česti napadi. Operacija predstavlja praktičan model „mozga u posudi“ jer jedna hemisfera ostaje fizički odsečena, ali biološki živa.

fMRI: Sačuvane funkcionalne mreže

Studije funkcionalnog MRI (fMRI) iz 2020. i veći preprint iz 2024. pokazale su neočekivano očuvanje ključnih moždanih mreža u izolovanim hemisferama. Istraživači su u do 26 pacijenata zatekli aktivnosti koje odgovaraju sedam osnovnih mreža mozga i očuvanu hijerarhijsku organizaciju između njih, uključujući i mrežu podrazumevanog stanja (default mode network), koja je povezana sa unutrašnjim mentalnim aktivnostima poput razmišljanja o sebi.

EEG: Dominacija sporih talasa

Kada su merili direktnu električnu aktivnost (EEG), istraživači su u studiji objavljenoj oktobra 2025. zabeležili da izolovane hemisfere često dominiraju spori talasi—električni obrasci koji su obično povezani sa dubokim, bezsnim stanjem i smanjenom svesti. U proseku su merenja pre i posle operacije (oko 20 meseci razmaka) pokazala prelazak ka ovakvom režimu aktivnosti.

„Spori talasi su znak sličan dubokom snu, ali nisu nepobitni dokaz odsustva svesti,“ napominje Marcello Massimini, koji je koautor EEG studije.

Kako tumačiti podatke?

Očuvanje mreža po fMRI‑u ne dokazuje po sebi jasno subjektivno iskustvo—slično, mreže ostaju vidljive i u zdravom mozgu tokom sna ili pod anestezijom. Sa druge strane, dominacija sporih talasa po EEG‑u obično korelira sa oslabljenom ili odsutnom svešću. Kombinacija ovih nalaza sugeriše da izolovana hemisfera obično ne funkcioniše kao potpuno aktivno "ostrvo svesnosti", već prelazi u stanje umanjene ili fragmentirane svesti koje liči na dubok, ali neuobičajen san.

Zašto to nije definitivan odgovor?

Postoji nekoliko ograničenja: fMRI meri protok krvi (indirektnu meru aktivnosti), a EEG spolja detektuje samo određene obrasce električne aktivnosti. Spori talasi se povremeno javljaju i u stanjima koja uključuju neku formu svesti (npr. tokom psihodeličnih iskustava, sedacije ili u retkim neurogenetskim stanjima). Uz to, izolovana hemisfera je odsečena od talamusa i drugih generatora specifičnih obrazaca sna (npr. spindla), pa njeno „spavanje“ nije isto kao normalni san.

Širi implikacije: organoidi i AI

Rezultati podvlače potrebu za testovima svesti koji ne zavise samo od ponašanja—posebno važnim za procenu stanja pacijenata s teškim povredama mozga, za etiiku laboratorijskih moždanih organoida i za raspravu o mogućoj svesti veštačkih sistema. Kao Timothy Bayne ističe, u principu nije nemoguće zamisliti potpuno izolovano „ostrvo svesti“, ali evolucijski i funkcionalno svest je duboko povezana sa senzornim ulazom i kontrolom ponašanja.

Zaključak

Hemisferotomije su omogućile prvi empirijski uvid u to šta se događa kad polovina mozga funkcionalno postane „izolovan otok“. Podaci sugerišu da izolovana hemisfera zadržava organizovane mreže, ali da u praksi često prelazi u režim dominiran sporim talasima—stanje koje najverovatnije odgovara umanjenoj ili odsutnoj svesti, a ne potpuno odvojenoj, aktivnoj svesti.

Perspektiva: Potreban je dalji rad sa boljim alatima za direktno procenjivanje električne aktivnosti i sofisticiranim testovima svesti kako bismo pouzdano odgovorili na pitanje da li svest može postojati potpuno bez veze sa telom i spoljnim svetom.